Nova Evropa

Ако пренесемо контуре Млечнога Пута на небески глобус, јасно се види да он представља затворен прстен; простор који затвара тај прстен даје основу целог нашег звезданог система. Посматрања и израчунавања су показала, да збор звезда нашег Галактичног Система има пљоснат облик, који се може упоредити са обликом сочива или шпагног сата. Наш свет, наш Сунчани Систем, т. |. Сунце са планетама које се око њега окрећу, заузима у овом огромном сочиву место у његовој дубини, мало у страну од центра. Ако гледамо са Земље из средине сочива у правцу њена далеког краја, видимо највећи број звезда, које се сливају за наше око у нешто континујирано светло, у облику прстена или пруге — Млечног Пута. Ако пак гледамо у супротном правцу, који одговара краћем пречнику нашег сочива, видимо мањи број звезда, које нам се чине издвојене. Размере нашег звезданог система, наравно, није лако одредити; али на разне начине вршена израчунавања дала су следеће, иако тек приближне, резултате: у попречном правцу, наше звездано сочиво мери од 40 до 60 хиљада светлосних година, а њена дебљина износи од 5 до 10 хиљада светлосних година. На тај начин, све или готово све звезде, које видимо, са„стављају један систем; ван њега почиње, вероватно, празан васијонски простор без звезда, а тек врло далеко од нашег Галактичног Система, лебде у бескрајној пустињи такозване »Спиралне маглине«, које вероватно представљају самосталне скупине звезда, углавном сличне нашем Галактичном Систему, делове васијоне (космоса).

Првобитно, астрономија је разликовала две врсте звезда: покретне, које су у стању да мењају свој положај на небу, те које су добиле име планета; и непокретне, — све остале, или звезде у правом смислу речи. Сада је утврђено, да непокретне звезде уопште не постоје, — све се звезде непрестано крећу. Брзина и правац тог кретања врло су различити. Према радовима Едингтона и Шварцшиљда, иако је кретање звезда разноврсно, два су најважнија, и она су готово увек супротног правца: приближно три петине звезда нашег система крећу се у правцу сазвежђа Сагитаријуса, а две петине у супротном правцу. Неке се звезде крећу брзином од 200 до 300 километара у секунди, док се друге крећу само 3 до 6 километара у секунди; а већина звезда креће се брзином од 15 до 50 километара у секунди.

Наше Сунце, за које се — како рекосмо — такође неко време мислило да је средиштем свемира, као што се још раније држало то за Земљу, представља стварно само центар нашег малог планетног система; — оно је једна од многобројних жутих звезда, и креће се, као и друге, У правцу ка сазвежђу Херкула, са брзином од око 30 Ка у секунди.