Nova Evropa

ђене зато што су побеђени; а новостворене државе допринеле су нове нацијонализме и нове империјализме. Нетрпељивост према слободоумним установама довела је до отворених или прикривених диктатура, и — тамо где нема диктатура — до жеље за њима. Слобода, која је пре Рата била врста религије, или бар нешто на што се навикло, ишчезла је из срдаца људи, све ако се и задржала у понекој установи. На њено место дошло је некако атавистичко слободњаштво које више него икад изазива неред и разарање, охрабрује чудњачке пориве, и ствара претенцијозна и неплодна дела. Њихови следбеници, незагрејани и пуни презира, ниско цене мислилачки и предан рад, рад који се с поштовањем и с љубављу односи према прошлости а храбро и с познавањем ствари гледа у будућност. Они презиру рад који потиче од срца и иде к срцу, размишљање које тражи пут к истини, повест која почива на остварењу свега оног до чега је човек дошао мучном борбом, поезију у којој је лепота.

Под именом социјализма уведен је још пре Рата комунизам у политички живот и у установе Европе. Сада, после Рата, он се појавио изнова, сиров и разоран. Он исмејава либерализам као нешто најивно моралистичко. Сличан атавизму, у који често упада, овај комунизам је неплодан, и убија мисао, веру, и уметничко стварање; настојећи да их потчини себи у своје властите сврхе, он их само разара. Све оне усиљене и изанђале софистерије историјског материјализма јавиле су се поново у обичним свакодневним мишљењима и теоријама, баш као да су нешто ново и нешто важно; а сваки човек који мало мисли, и који зна шта је то историја идеја, прешао је преко њих већ одавна. Оне изгледају нове и савремене само зато што, иако их је првобитно Европа унела у Русију, сад долазе из Русије; у ствари, оне су мање зреле и плиће него икад, али у ово доба незапамћене неписмености и сировости оне изазивају незапамћено поверење. Чак и Католичанство, које је пре Рата настојало да црпе нове снаге из елемената ирацијонализма а мистицизма, почело је да прикупља у своје стадо много коју слабачку и застрашену душу. Тако се опет једном обновио хор песимизма и декаденције, који је одјекивао кроз предратну литературу, оглашујући овај пут пропаст западне цивилизације и људске расе уопште. Ако бисмо веровали овим злогуким пророцима, људска раса би имала да падне натраг на степен животиње, будући да није успела попети се на степен човека.

Све су ово чињенице, и не би имало смисла порицати их, или рећи да оне важе само за извесне људе у извесним земљама. Као и ситуација услед које потичу, оне припадају

486