Nova Evropa

целој Европи и целоме свету. Па будући да су чињенице, то оне имају и своју функцију да изврше у развитку људскога духа и у напретку друштва и човечности, — ако не као непосредни стварачи нових вредности, а оно бар као извори и потицаји за продубљавање и надовезивање на старе вредности. Ту функцију, каквагод она била, моћи ће разумети и утврдити тек будући историчари. Они ће имати пред собом довршену повест покрета у којима ми сад учествујемо, скупа с њиховим целокупним развојем, који ми не можемо ни покушати да схватимо и опишемо као целину будући да смо тек његов део. Овако у њему, у његову кретању, ми додуше можемо запазити и разумети разне његове стране и видове, али то је уједно све.

Намеће се питање; какво практично наравоученије за свакога од нас носи чињеница, да не можемо загледати у будућност> Ево какво: да треба да учествујемо у ономе што се око нас дешава, а не да трошимо у лудо наше снаге премишљајући о ономе што се не може знати, — да треба да радимо, коликогод сваки од нас може, како нам то наша савест и дужност налажу. Они који се — супротно старој Солоновој опомени — труде да схвате и оцене живот »пре него што је свршен«, те који се губе у нагађању и претпоставкама, треба добро да пазе да ове странпутице у царство непознатог не буду замке што их им неки зао дух поставља да би их задржао од њихове мете.

Не треба нама за наш рад, за наш задатак, »повест онога што ће бити« (како су стари мислиоци обично називали прорицање), већ повест онога што је било, која је садржана у ономе што је сад. А оно што је нама најпрече потребно у овоме часу, то је: да испитамо, или бар да уочимо, оне идеале који су данас опште признати. Треба да изнађемо, да ли они садрже снагу да растворе, или превазиђу, или допуне и исправе, идеале којих се ми сами држимо, тако да након тога узмогнемо изменити или преудесити наше идеале, а у сваком случају да их узмогнемо поново поставити на сигурнијој и здравијој основи.

Идеал трансценденталног система истине, и — напоредо и у вези с тим — система управљања одозго, из висина, који заступа на земљи свештеник а представља Црква, тај идеал није још стекао интелектуални доказ који су прошли векови нашли да му недостаје. Као све констатације које се подразумевају, и ова ризикује да изгледа нетраведно оштра. Ипак је зато чињеница, да душевни потицаји који су учинили да су се многи вратили Католичанству, или се склонили под његово окриље (или се повукли у луке још мањег достојанства и ауторитета), нису друго до болесна жеља, посред узрујаности услед сукоба и про-

487