Nova Evropa

мена идеала, да се дође до неке утврђене истине и до неких правила живота наређених одозго. У понеким случајевима ови потицаји нису основани на благороднијим осећајима него што су страх и одрицање, детињаста бојазан услед спознаје да је свака истина апсолутна и у исти мах релативна. Али, морални се идеал не може прилагођавати потребама застрашених и обесхрабрених.

А исто тако се морални идеал не даје прилагодити ни сврхама оних који су пијани акцијом за љубав акције; јер тако схваћена акција изазива вртоглавицу, дубоку равнодушност наспрам свега што је покретало људску расу, и неспособност за објективан рад. Човечанство се својски напило нацијонализма и империјализма, па је и сам њихов кус постао горак као жуч: шуеш аталотет [еПе. Они који воле акцију заради ње саме још се нису отрезнили, и бесне даље. Но где остају мир и смиреност њихове душе, њихова радост живота» М најбољи међу њима као да су обавијени мрачним мислима; а велике њихове масе напросто су заглупљене или неотесане.

Комунизам, кеже се сад обично, прешао је из теорије у праксу, а примењују га у Русији. Само што се не практикује као комунизам већ — у супротности са својом суштином — као облик аутократије, онако како су то стално предсказивали његови критичари. Под њиме народу Русији не ужива ни ону сенку слободе коју је напокон био извојевао под аутократијом Царева. Аболиција Државе, онај »прелаз из владавине по потреби до владавине у слободи«, о чему је Маркс теоретски расправљао, није уследио. Комунизам није свргнуо с власти Државу — а није то ни могао, нити ће икада моћи, — али је, да би иронија била већа, саковао за себе један од најнасилнијих државних система какав се само даје замислити. Констатујући ово, не покушавамо порећи да су можда прилике натерале руске револуцијонаре да изаберу баш овај пут којим су пошли а не други. Исто тако не желимо да ишта одузмемо од огромности њихових напора да развију, у тим приликама, продуктивне снаге земље. Нити хоћемо да умањимо важност лекција које се имају да науче од њих и њихових напора, или да ускратимо наше дивљење за мистичко одушевљење, маколико да је оно материјалистично, којим су надахнути и које их држи да не падну под бременом што су га сами себи натоварили на леђа. То им одушевљење даје и храброст да ногама газе веру, мисао, поезију, и речју све што ми на Западу поштујемо као свето или као племенито и отмено.

При свем том, руски комунизам није решио, нити ће их њихове насилне и преоштре методе икада оспособити да

488