Nova Evropa

реше, проблем слободе. А само у слободи може људско друштво цветати и носити плода. Једино слобода даје смисао животу, без ње је живот неподношљив. У томе лежи проблем који се не даје обићи или избећи. Његов је извор у самоме језгру твари, и он продире у душе свих оних не бројених људских бића која комунисти хоће да држе под својим надзором и да преудесе у смислу својих произвољних концепција. И онога дана кад стану очи у очи с овим проблемом, материјалистичке основе совјетске структуре почеће да се љуљају, па ће их требати заменити или подупрти новим и веома различитим елементима. Онда, баш као ни сад, чист комунизам неће се практиковати у Русији.

Ван Русије, овај лажни комунизам није освојио много земљишта, упркос привлачности коју су одувек имале ствари удаљене просторно и временски, — како каже стара пословица: таајот e longinquo reverentia. Јер, два услова које има Русија недостају Западној и Средњој Европи: царистичка традиција, и мистицизам. Миљуков је био близу истини кад је, пре неких дванаест или више година, писао о Љењину, да је »у Русији зидао на солидним темељима добре старе аутократске традиције, али да је — у погледу других земаља — градио напросто куле по ваздуху«. Али све кад би се оваки експерименти развили и у другим крајевима Европе, сама чињеница, да се друге земље толико разликују од Русије у погледу вере, цивилизације, одгоја, навика и обичаја, и уопште традиција и историјске позадине, дала би нешто сасвим ново, макако се то назвало и макако то изгледало; или би, након неодређеног перијода тапкања по мраку и слепе борбе, пре или после искрснула она слобода која је само други назив за човечност и човечанско право.

Јер, слобода је једини идеал који уједињује стабилност што ју је некада имало Католичанство са савитљивошћу до којега оно никада није могло доћи, — једини идеал који чека будућност без намере да га лретвори у неки нарочит облик; једини идеал који може издржати критику и дати људском друштву одређену тачку са које би од времена до времена могло успоставити своју равнотежу. Има их и такових који доводе у сумњу будућност идеала слободе. Њима одговарамо, да слободи предстоји нешто више него будућност, а то је — вечност. Па и данас, иако је обасипају поругом и презирањем, слобода траје још увек у многим нашим установама и навикама, и још увек утиче на њих благотворно. ИМ, што је значајније, она живи у срцима и умовима многих благородних људи свуда у свету, људи који су додуше раштркани и осамљени, али који, и овако редуцирани на једну малу иако onaGpaHy res publica liteтата, верно служе њој, с поштовањем изговарају њено свето

489