Nova Evropa

_ Казећ! Rauch. Hauch.

· Те три њемачке ријечи граде у ме три слике, проузрокују три доживљаја.

Прва. Старогермански борац хита у ратно логориште. Кола га носе. Једва чује топот коња, ударање копита о тло равно и обрасло травом. Слуша шкрипу дрвених точкова, који — ваљајући се — као да проговарају избацујући из себе дуг мукао глас, у коме је чути непрекидно грготање звука ттт... Хитро! Још брже! Иначе миран зрак зуји у борчевим ушима, шуми кроз његове власи, шушти између паоца све хитријих точкова: ш... А још оног истог дана, или можда већ сјутра рано, када рог јекне, и сви скоче, и сви се напну, тај ће исти човјек, под дојмом гласова што их је слушао у јурећим колима, викнути: ррш!... Па од тада — њему, као и његовим далеким праунуцима — та ће се два гласа наметнути сваки пут када буде хтио казати да се нешто мора у што краће вријеме десити или урадити. Нијемац осјећа хитрину као неко котрљање и шуштање што за час прилазе и одлазе, а све је то изражено двама гласовима што их само његово грло и његова уста знаду онако избацити творећи ријеч »газсћ«, која код нас гласи »хитро«, али је у њој нешто друго чути, можда узнемиреност и плаховитост коња што њиштећи срће.

Друга. Из рупе на крову под којим људи станују, или из отвора на пећини гдје се жељезо кује, избија дим. Ваљају се увис чађави облачићи, да се под сивим влажним небом дигну с муком што више, па да се, све тањи и рјеђи, расплину као дах негдје високо. Те су двије главне фазе у догађајима дима осјетили још стари Германи као неко макар глухо — котрљање, изражено опет ваљајућим се слоBOM »7«, H као расплињавање и раздахњивање казано гласом »амећ«, те тако дошли до ријечи »Камећ«, која за њих значи неки — њихов — посебан доживљај, јер, напримјер, наш израз »дим« осјећан је као нешто вито, лагахно, и готово бијело што се тихо увис диже, с домаћег огњишта, под небом плавим и свијетлим.

О њемачкој ријечи »Намсћ« не треба ми говорити послије онога што већ прије рекох о овоме Гетеову Пед-у који је читав, или барем у првом реду, од своје прве па до посљедње ријечи, једно дахање — у глухој ноћи, покрај неке тамне шуме..

Рећи ће ткогод — а можда и уз поругљив посмијех —, да је све то неко моје фантазирање, или да би се о таквом предмету морало друкчије говорити, — али, све да сам и којешта претјерао или промашио, јест ипак нешто у томе.