Nova Evropa

А то нешто веома је важно за све пјеснике, па и за оне који их преводе. А осјећа ли се о свему томеи најмања брига у пријеводу што га сада испитујемо» |

Војвођанин је баш на крају утукао сасвим, у своме препјеву, Гетеову пјесму. Она не свршава, као код аутора »Фауста«, у смирену исцрпену даху, налик на уздах (»Ruhest du auch«), но се протегнула испред нас да »уснује«, или да усне у миру, без трага живота. Ријечи-мајке, што их Гете нашао у језику свога народа, није преводилац знао изразити адекватним ријечима у нашем говору:

Самим лексикографским знањем не преводе се Гетеове пјесме, — управо њих ма баш никада и никако!

Послије свега тога, говорећи о другоме пријеводу, 2 ономе Г. Београђанина (свеједно је ли се родио баш у Београду, и је ли му пријевод нешто ранији или познији од пријевода Г. Војвођанина), не треба ми губити превише ријечи. Међутим, ево овдје и његов рад:

Врх свих брегова Мир спи. С круна врхова Даха ти · Не чујеш прам. Цвркутање у гори стало. Чекај, за мало Уснућеш и сам.

Није — рекао бих — но мало ружнији брат-близанац Војвођанинова чеда. Оба су, углавноме, исте крви и конституције. ;

»Врх« мјесто »над«; »брегови« мјесто »висови«; »врхови« мјесто »хумови«; »гора« мјесто »шума«,; »цвркутање« мјесто »пјевање«; »мир« (на почетку пјесме) мјесто »миром« (на крају исте); »прам (!) даха« мјесто »дах«; »за мало« мјесто »још мало«; »ти не чујеш« мјесто »ни да чујеш«, па — можда — и још којешта! А све то тако постављено, и на такав начин осјећано, употријебљено, и ритмирано, да је готово свеједно прочитати Београђанинов или Војвођанинов пријевод. Потпуно се пак слажу у »уснивању« у које су абојица хтјели уронити и угушити Гетеову пјесму.

Чак и тко не осјећа у чему је бит и душа Гетеова Нед-а, па не разабире да је та пјесма изгубила у Београђанинову пријеводу, ако не друго а оно барем сву своју флуидност и сву своју етеричност, неће — сигурно — моћи лако опрог

стити преводиоцу онај његов »даха пр а м« у четвртоме сти-