Nova Evropa

ху. Вели се: прам (или прамен) злата, косе, вуне, облака, магле, па чак и паре (коњске или јуначке) — увијек нечега што се види —, али се никако не каже: прам (или прамен) даха; још мање пак: »Не чујеш даха прам«. Преводиоцу се хтјела рима, форсирао ју је и превише, а на концу му је и она, баш на крају пјесме, грдно настрадала, јер се не чита: и сам, но исам; — »прам« и »исам« не граде уху риму; у овоме случају не може бити ни говора о каквој лиценцији или. о каквим другим изузецима.

И о пријеводу Београђанинову бит ће тиме доста.“)

г) Да покажем како Београђанин —- уза све пјесничке му способности — нема. поуздана органа за превођење Гетеа, осврнут ћу се овдје, нузгредно и укратко, и на прва два стиха његова пријевода пјесме: МУШкоттеп sand Abschied".

Код Гетеа:

Es schlug mein Herz: geschuind zu Plerde! Es wor gethan, fast eh gedacht.

Код преводиоца;

Срце је тукло, Коња! — Дело Претече мисао.

Лапидарно. Па и снажно. И све је „преведено“ — али како!

„Es зећ ив тејп Негг“. — У та два Гетеова јамба као-да чујеш куцање тјесникова срца. Код преводиоца не знаш ни чије срце туче, ни којим ритмом оно лупа.

„Geschwind ха Реегде|“" — „Geschwind" је овдје главна ријеч. Сва снага, па и сва плаховитост јахачева, баш о њу удара. Није низашто оно „зећ" ондје, Како је различито то „безсћујпа“ од ријечи „газсћ!“ о којој смо прије говорили! Као вјетар баца се коњаник у седло. Тако је нагао и хитар, да немамо времена видјети какав је, и што је с њиме. — А Београђанин изразује читав догађај једним самим ускликом. И тај је усклик такав да се пред нашим очима ствара сасвим друга слика: на некој капији показао се човјек с капом на глави, с мамузама о петама, с бичем у руци,

окренуо се према штали и викнуо слугама, нестрпљиво и енергично, па

— ако баш хоћете — и чисто нашки: „Коња!" — Како је преводилац, овдје, тачно осјетио, нису биле од потребе исте ријечи, али нам није дао исту слику,

А онда тај други Гетеов стих: „Ез жат бефћап, fast eh gedacht!" Читави је „Мапдететз МасћШед“ једно хакање што га, рекао бих, и Војвобанин и Београђанин једва осјетише, или, барем, премало изразише; сав је пак овај Гетеов стих једно ђипање и једно њихање и таласање, јер је изречен од коњаника када коњ већ јури, у седлу, па се слаже с ритмом вечерњега каса. „Дело претече мисао", преводи Београђанин: — лапидарна али и суха проза; костур без крви и меса. Овог пута недостаје, код пре-

-водиоца, ма и каква било слика.