Nova Evropa

лека угзја ртегадјепе ашођлобгаНје; а Нса зи — оп зат, пјебоу otac i mati, koje on retko kada prenosi u drugu sredinu. Ponekad izgleda da on nikakav drugi svet nije poznavao sem svoje dečje sobe i stana; a medjutim kao da se sva vasijona našla u ovim sobama šarenih tapeta. Pa ipak ova egocentričnost nije odviše nasriljiva, i čitalac dolazi do zaključka da je »Kotik Letajev«, koji se sprema da ubije svog oca, profesora Korobkina, tek izmenjeni lik Bjelog. Pričanje je potpumo objektivno i lirski ton služi samo zato da se bolje razvije roman-Hilm, a ne da se izrazi stvarno osećanje, Sve su to samo sećanja, koja бофоуо пе prelaze ni u sadašnjost, a kamo li u budućnost.

Pored osobm4 koje Sa približuju ostalim simbolistima, Bjeli

ima Još i naročitu ulogu u ruskoj književnosti: on nastavlja liniju započetu од Ризкта са пјебоупп |. 27. реггобгадоК!т pripovetkama, produženu od Gogolja (»Revizor«) i Dostojevskog (fantastika života).

Sve što je rečeno, odnosi se na stvaranje Вјејоб до џи роslednje vreme. Dve njegove najnovije knjige sadrže nesimpalične napade na njegovu vlastitu prošlost, javno odricanje od prijateljstva sa Blokom, i više nego sumnjivu tvrdnju da je pisac bio oduvek boljševik. Ali ovo spada već u političku etiku i izlazi iz okvira literarne kritike,

Nadežda Meljnjihova-Papoušhova.

(Sa ruskog rukopisa preveo, Dr. 4, J,)

Москва — ЈЉењинград.

»Москва је женског рода, Пићербург — мушкога«, писао је Гогољ равно прије сто година. Ово као да је случајна шала, граматички »виц«, али је у њему тако оштро запажено нешто основно у карактерима ових двију престолница да пада на памет још и данас — сто година касније.

Пићербург је одонда доспио да постане Љењинградом, али је остао Пићербургом кудикамо више него Москва Москвом. Москва се је подала Револуцији брже, лакше, покорније, него Пићербург. А и како би било друкчије! Побједница Револуција постала је модом, а која се права жена неће пожурити за модом» Пићербург је прихватао ново без оваке ужурбаности, с мушком хладнокрвношћу и са више осјећаја за добар укус. Он је ишао напријед полаганије, и то је разумљиво: он је имао да вуче за собом тешки терет културних традиција, који се нарочито осјећа на подручју умјетности. Без овог гломазног пртљага, неоптерећене, јуриле су московске музе престижући несамо Пићербург већ и Европу, а често уједно и здрави смисао. »Москва воли да,

472

ПЦ