Nova Evropa

врејске душе у оковима материјалистике, коју је додуше дух разбио али која душу води у хаотично мрачне дубине нихилизма и у бесциљ, будући да за њих после овог видљивог света нема ничег сем тмине и ништавила.

Међутим, не треба никад заборавити да је најача реакција на овај јеврејски дух времена изашла из самог јеврејства, у појави Исуса Христа, тог највишег утеловљења божанства. Зато нипошто није празна реч, да не смемо да мрзимо, да презиремо, и да прогањамо Јевреје, јер је и Спаситељ сам био Јеврејин. Није ли Бог имао неку нарочиту намеру с тим кад је дао да најчистији извор његове узвишене науке настане међу Јеврејима» Он је с тим хтео да укаже, да у сваком од нас, био он Јеврејин или »Аријевац«, дремају узвишене способности, и да смо деца истог Ствараоца, позвани да му служимо. Јеврејски великани често стоје на вишем степену људског савршенства него ли нејевреји. Дух ценкања, цинцарења, и лихварства, онај опасан и поразан дух који је узбудио божанствени гнев Исусов кад је истерао из Храма мењаче новца, у појединачном Јеврејину с времена на време изазива највећу реакцију, и онда се појављују они велики мужеви међу њима који су равни и највећим нејеврејима, те их често у величини срца и у чистој човечности и надмашују.

Напокон, још да кажем овде, да нисам без намере ставила реч »Аријевац« међу наводнике. Држим да је та реч без смисла, рђава, и глупа. Она ствара само извесну уображеност и надутост који нису ничим оправдани. Јевреје данас јоши можемо означити расом, зато што су они столећима били изоловани, и што они заиста показују извесне расне карактеристике; али није тако с осталим Европљанима, јер сваки од нас представља мешавину разних типова, и зато наше означивање речју »аријевац« може да важи само за известан менталитет али не и за неку расу.

»Јеврејско питање« може и треба да нестане с ишчезнућем нехришћанскога антисемитизма. Мешајући се међу собом, Јевреји и нејевреји треба постепено да приме једни од других оно добро што могу да даду: Хришћани од Јевреја практичне способности и веће социјално осећање, а они од Хришћана осведочење да сам хлеб још не значи срећу. Међутим, и једни и други — цео данашњи нараштај и нараштаји који долазе, — треба прво да осете Бога у себи и да се врате Христу, који ће им помоћи да угуше у својој души узајамну мржњу и зле осећаје, па да потраже нове путеве к старим врлинама.

Катарина Станковић.

72