Nova Evropa

рало у руке екстремиста (у Маџарској, например, Јевреји ни. кад нису били »раја«), него зато што су комунистичка и превратничка начела логична последица и најчистији израз јеврејског схватања о свету. У Русији је, зацело, место религијозности, било много грубог и примитивног сујеверја; али је свакако типично јеврејско схватање, бркати једно с другим.

Интелектуална превласт Јевреја, такорећи на целом свету, — с помоћу великог капитала, штампе, литературе, и позоришта, — потиснула је из срдаца људи праве хришћанске максиме и осећаје; али, и ту баш можда и лежи тежиште целог питања: да ли би јој то успело, да је чиста Христова наука живела у нама» Давно већ не би постојали ни антисемитизам ни »јеврејско питање«, да смо ми сами били бољи хришћани; јер то је баш оно: много је лакше и удобније мрзети Јеврејина, и борити се противу њега средствима која нашем хришћанству не служе на част, него у нама самима развити моралне врлине које би му онемогућиле да се служи нашим рђавим инстинктима.

Често сам се, и много, разговарала о овом проблему и са хришћанима и са Јеврејима, и, жалибоже, морам рећи да ни код једних ни код других нисам наишла на право разумевање. Нико неће да увиди до чега је, уистини, стало. Такозвани »аријевци« тврде, да је врло најивно мислити да је могуће привести Јеврејина к нашим начелима морала, док Јевреји опет приписују сву мржњу и антипатију коју сусрећу искључиво привредној зависти, злоби, и расним предрасудама. У заблуди су и једни и други. Нико на вишем степену културног развића неће порећи, да је појединачни Јеврејин у личном саобраћају често интересантнији и симпатичнији од нејевреја. Јеврејин има за опште људске ствари, нарочито за оне где су у питању искључиво социјални проблеми, више разумевања, више увиђавности, и више осећаја за правичност, од религијозно или нацијонално везаног »аријевца«. Јеврејин нема предрасуда, и ова непристраност и толеранција од њега праве приврженика сваке интернацијоналне мисли. Али, са друге стране, ова слобода у мислима, која у личном саобраћају може да делује тако симпатично и пријатно, има у себи и елементе који су у стању да разоре све што са њима долази у додир; та лишеност предрасуда не одговара увек правом разумевању за оно што је разноврсно, него инстинктивној жељи да се све доведе на један осредњи ниво, а из разлога што јој недостаје смисао за етичку и душевну суперијорност. Дубока меланхолија, резигнација, и да тако кажем — неискупљеност, који провејавају кроз дела знаменитих јеврејских писаца, није друго до стењање је-