Nova Evropa

И жена која, кад стари, шминком и фарбом хоће лажно да представља младост која је већ прошла, јесте сноб, јер не зна где јој је место у друштву. Она од живота тражи радости које јој више не припадају а неће да прими дужности које јој године намећу, те тако не може да упозна ни праве легитимне радости које јој старост доноси. Многи исмејавају оног који тврди, да је шминкање жена, које брише сваку индивидуалност и све изједначује, више од само слепог покоравања моди. А ипак је тако. То шминкање није друго до еманација снобизма, чија је намера да униформише све, без разлике ранга, година, положаја, и позива. Исто је тако сноб и онај који је нешто постао, »selimademan«, a KOjH је поносан што му се жена дотерује и облачи као кокота; он се одриче здравих и мушких покрета душе за љубав снобизма и постаје роб овог највећег тирнанина.

Овај снобизам продире данас све и свуда, и његове су неизоставне последице прљаво шиберство, болесне амбиције, корупција и подмитљивост. У име снобизма све је дозвољено; сноб се не стиди ни да затаји своје родитеље, ако су остали скромни и једноставни, ако нису »друштвени« у ње гову смислу. Али је унутрашње дејство снобизма на човека и на његов читав душевни живот још много дубље него што се опште мисли. Пошто сву вредност живота концентрише на једну једину тачку, тојест да живот вреди само ако се у њему има све оно што имају и други снобови, то се човек потпуно удаљује од правих циљева и задатака свога опстанка, и гуши се у њему свест о моралној одговорности његова делања и неделања. А најсудбоноснија је последица овог снобизма, његов утицај на прост народ. Овај осећа природну потребу за ауторитетом, који признаје и прима ако стварно наиђе на њега. Али данас нигде на свету не постоји више друштво које би могло да код простог света ствара појам о томе, да је неравна подела у земаљским добрима оправдана тамо где су она скопчана с неком вишом свешћу о одговорности: будући да нико неће да остане оно што је и онде где га је Бог поставио, то се не може увидети у чему се »виши кругови« данас уопште разликују од осталих него само својим већим благостањем, па је природно да маса све више тежи да се са њима изравна; та се тежња претвара у жучну и страсну завист, а завист се никад не јавља према неком вишем (или нижем) већ само према равном. Масе нису глупе, како многи мисле; оне су обдарене снажним и непогрешивим осећањем за све што је истинито и непатворено, и њихова вера у нешто што постоји над нама непоколебива је, иако се показује у грубој и примитивној форми. Револуције нису никад долазиле зато што би народ веру изгубио, него зато што су је губили они који су позвани да је одрже.

69

eda Vaga e ii