Nova Evropa

на и затворена она ранија. Судбина генерација које су ушле у Рат и извеле Рат, те које су покушале да закључе рат и да отворе перијод реконструкције, једна је од најтежих које су могле уопште да задесе човечанство. Људи, рођени у сасвим другој атмосфери, навикнути на један релативно миран и сређен живот, имали су да постану аутори и глумци једне од највратоломнијих драма које је забележила историја кроз последњих сто година. Рођени у величанственом веку сабирања и конзервирања, чувари храмова и првосвештеници једне усвојене религије, они су изненада позвани да делају и одлучују у часовима који су имали да означе завршетак религија, конац уверења, и банкротство исповести. Била је то генерација, која је дух сматрала неумитном истином, која није сумњала у црно и у бело, која је држала да је добро у сталном сукобу са злим; њу је, још за живота, наследила нова генерација која је опет веровала у моћ злата, као у несумњиву реалност, која не може да погреши или да се превари. Ова генерација смејала се предрасудама и софизмима, сматрајући да је цео проблем њене егзистенце садржан у необоривој снази квантитативнога. А у исти мах, прилике су ишле супротним смеровима! Проблеми су се постављали опречно и ненадано, неостављајући времена за размишљање. Слом једног од највећих столећа одиграо се пред нашим очима, његова судбина запечаћена је о трен ока, и све је остало у нереду, у вулканском преокретању и у еруптивној нервози.

Конац једног романтичног столећа огледао се у победи најекстремнијег реализма, и док је цела једна генерација стваратеља давала јасне доказе своје болести, дотле је квантитативни човек пркосно изводио најсмијоније покушаје своје материјалне снаге. У томе напору између духовности и материје, између унутарњег и спољњег света, није било сразмера и хармоније: најсмијонији успон човекове снаге вршен је у часу потпуне духовне поремећености и деклинације. Сведочанства ретких просвећених умова наше епохе бележила су и истицала јасно и стрпљиво тешке узроке и страшне последице овакога стања, али је човечанство негледице. из похлепе за увеличавањем и употпуњавањем свога материјалног благостања и за компликовањем свога личног конфора, ишло помамно напред, повучено голим инстинктом свога животињства, свлачећи немилосрдно у прах сва откровења духа, негирајући све истине, ругајући се свим мерама и нормама. Нови човек је, у сукобу са својом свешћу, у неспоразуму са својим разумом, и у сталном разрачунавању са својим духом, градио — без основа — зграду свога величанственог материјалног добра, неосећајући и неводећи бриге куд неминовно води конац таквих напора. Зато је њему кри-

408