Nova Evropa

за духа, која је стварно постојала већ пуна два деценија, још од последњих година прошлога века, остајала скривена, или је ограничена на неколико слојева упућених и посвећених у ствари. Ова је криза духа морала фатално да изазове и да за собом повуче и кризу злата. Јер једно без другога не може да опстане! Човек је, док је криза духа харала, живео у уверењу, да криза не постоји; а још је мање био свестан да ће она, можда, бити непосредним узроком и далеко опаснијег поремећења, у коме ће се материја, коликогод метална и сигурна она била, да причини ништетном, смешном, и променљивом. Пропаст теорија, које су представљале ослонац највећих столећа људских цивилизација, кад је прогрес материје био у непосредном контакту са прогресом — или боље развојем — духа, те кад је управо материја била диригована од духа, непосредно и интензивно, у заједничком битисању и пулзирању стварања, морала је неминовно да се осети на целоме склопу ове наше епохе, која се сва изгубила у виталистичком елану романтичног техницизма. Када су се у спекулацијама мозга порушиле представе о добру и о злу, о лепоме и о ружноме; када су у каосу неумерености и страственог истраживања понестали свака мера и свако веровање у истину, која је била увек ослонцем сталног и вечног стварања, онда је тек постало свима јасно, да се реперкусија морала осетити посвуда, у свакој еманацији живота.

Човек је осетио празнину душе. Али, то још није било тако страшно. Он је даље уочио, како се цела једна столећна истина преокренула и померила; али ни то није било довољно да га покрене на размишљање и на побуну. Не, тек када су материја, предмети, злато и зграде конкретног стварања, почели да се ломе и кидају, тек тада се човек сетио да крикне и да завапи, осетивши сву тежину неминовног пропадања. Пре тога, он је у помраћењу духа, у нестанку идеја, у компромитовању великих идеала, гледао беспредметно, литерарно, сасвим ирелевантно, збивање, које није никако хтео да повеже са кретањем својих непоколебљивих интереса. Факат, да је побркан сваки одређен појам о духовним стварима, да је занемарено свако знање и сазнање о делима књижевности, уметности, и науке; и, што је најгоре, да се изгубио сваки рачун о становитим принципима и облицима, на којима се темељиле читаве цивилизације, — савремен технички човек сматрао је такав факат пуким случајем без вредности, који на развој целе линије збивања не може да има баш никакова утицаја. Остала је била наука, измрцварена и осиромашена, да га подржава у уверењу, да се ипак негде — у последњим кутићима глобуса — наставља да верује у религију столећног искуства, у емпиријски објективизам илузијонистичких и митолошких стварности, у принципе

409