Nova Evropa, 26. 11. 1934., S. 11

за духа, која је стварно постојала већ пуна два деценија, још од последњих година прошлога века, остајала скривена, или је ограничена на неколико слојева упућених и посвећених у ствари. Ова је криза духа морала фатално да изазове и да за собом повуче и кризу злата. Јер једно без другога не може да опстане! Човек је, док је криза духа харала, живео у уверењу, да криза не постоји; а још је мање био свестан да ће она, можда, бити непосредним узроком и далеко опаснијег поремећења, у коме ће се материја, коликогод метална и сигурна она била, да причини ништетном, смешном, и променљивом. Пропаст теорија, које су представљале ослонац највећих столећа људских цивилизација, кад је прогрес материје био у непосредном контакту са прогресом — или боље развојем — духа, те кад је управо материја била диригована од духа, непосредно и интензивно, у заједничком битисању и пулзирању стварања, морала је неминовно да се осети на целоме склопу ове наше епохе, која се сва изгубила у виталистичком елану романтичног техницизма. Када су се у спекулацијама мозга порушиле представе о добру и о злу, о лепоме и о ружноме; када су у каосу неумерености и страственог истраживања понестали свака мера и свако веровање у истину, која је била увек ослонцем сталног и вечног стварања, онда је тек постало свима јасно, да се реперкусија морала осетити посвуда, у свакој еманацији живота.

Човек је осетио празнину душе. Али, то још није било тако страшно. Он је даље уочио, како се цела једна столећна истина преокренула и померила; али ни то није било довољно да га покрене на размишљање и на побуну. Не, тек када су материја, предмети, злато и зграде конкретног стварања, почели да се ломе и кидају, тек тада се човек сетио да крикне и да завапи, осетивши сву тежину неминовног пропадања. Пре тога, он је у помраћењу духа, у нестанку идеја, у компромитовању великих идеала, гледао беспредметно, литерарно, сасвим ирелевантно, збивање, које није никако хтео да повеже са кретањем својих непоколебљивих интереса. Факат, да је побркан сваки одређен појам о духовним стварима, да је занемарено свако знање и сазнање о делима књижевности, уметности, и науке; и, што је најгоре, да се изгубио сваки рачун о становитим принципима и облицима, на којима се темељиле читаве цивилизације, — савремен технички човек сматрао је такав факат пуким случајем без вредности, који на развој целе линије збивања не може да има баш никакова утицаја. Остала је била наука, измрцварена и осиромашена, да га подржава у уверењу, да се ипак негде — у последњим кутићима глобуса — наставља да верује у религију столећног искуства, у емпиријски објективизам илузијонистичких и митолошких стварности, у принципе

409