Nova Evropa

метним и чак понекад смешним. Ми пропадамо у фаталном помрачењу васколиког ума, у савршеном затајивању опште свести! Један велики рат, који се водио у име апсолутне слободе, завршио је тиме да буде предметом најстрашније негације великих слободарских принципа: нације које су се бориле за рат слободе, постале су велике беле, црвене, зелене, жуте, и црне апсане отвореног индивидуализма, кавези сваке независне мисли, наоружане касарне и гвоздене царине сваког привредног и трговачког напора. Европа — та стара фраза, сва ишивена и пришивена крпама потписаних, извараних, и отрцаних папира и папирића, — пропада у омаглици утаборених нација и нацијица, заборављајући најсветлије часове своје опстојности, за које је она умела да жртвује столећа своје крваве историје. А ипак је Рат вођен за далеко замамније идеале, ако и не можда по намерама оних који су га водили, а оно у илузијама оних који су гинули... И већ робови извесних фраза обрачунавају с илузијама, и поздрављају заносно прве прамове једне нове, још неодређене слободе, која ће, једнога дана, морати да добије јасне контуре.

Рођени у часу крвавих обрачуна у сукобу двеју генерација, на концу столећа које ишчезава а у освитку столећа које има да настане, ми, наша генерација пламених знакова и дубоког очаја, нисмо још свесни улоге коју ћемо неминовно морати да одиграмо. У суштини, можда, и ми ћемо бити жртвовани за вољу једне нове, боље генерације, која ће онда, после толиких напора, моћи да испуни захтеве једног новог света, једне препорођене опште људске свести. Ми смо доживели несрећу да будемо сведоци завршетка једне велике драме, којој нисмо сами аутори; судбоносно постављени на прекретници распадања старог настајања новог света, ми ћемо ипак једног сумрака, у опадању наше изморене битности, угледати освитак нових нараштаја, који ће неминовно доћи. И тако, ни ове наше муке неће бити узалудне, —- оне ће имати своје значење у клицама новога рађања. Ново ће човечанство морати да се појави на границама овога човечанства, које ће имати више смисла за суштину живота, и које ће веровати, да историја није нити искључиво продукат хемијске творнице нити резултанта закона основаних на социјалној хемији; и које ће, више него у злато, да верује у дух, као покретач нових идеала и нових митоса. Један век, далеко срећнији и далеко смиренији и сабранији, има да се породи, након свих ових крварења и мука којима је немилосрдно извргнуто данашње човечанство. И то је, можда, једна од ретких утеха које нам се осмехују још на злокобноме завршетку овога старога света.

Богдан Радица.

411