Nova Evropa

Место научног прегледа.

Четврти Византолошки Конгрес, у Софији.

Изнели смо, у »Новој Европи« (ХМ], 30—82, и ХХ., 367—369), укратко опажања културно-психолошког и друштвено-политичког карактера са Другог и Трећег Византолошког Конгреса (у Београду, априла 1927, и у Атини, октобра 1980); а сада ћемо исто учинити и са Четвртим Конгресом, који је недавна (између 9. и 16. септембра) одржан у Софији.

Позив бугарске делегације и Владе, да Четврти Конгрес буде у Софији, врло је симпатично примљен још у Атини; заказан за јесен 1933, он није могао бити одржан у одређено време, па је одгођен за ову годину. Позвани су били многи гости, али је одзив — у општим приликама које владају у свету — био слабији него на претходним конгресима; ипак, на Конгрес је дошло отприлике око двеста учесника, међу којима наравно највише Бугара. Из Југославије је било око њих четрдесет, тако да је наша делегација била најача од свих страних; примећено је са жаљењем отсуство неколицине наших виђенијих људи, и то баш приређивача Београдског Конгреса (Вулић, Анастасијевић). Био је приличан број Грка, Румуна, Талијана, Мађара, Француза, и Немаца; а и већина осталих европских земаља била је заступљена (изостале су скандинавске и балтичке државе, сем Данске, затим Швајцарска и државе Пиринејског Полуострва, и — Русија). Од ваневропских земаља била је заступљена само Северна Америка (са једним млађим Енглезом и једним Русом — знаменитим византологом Александром Васиљевим). Иначе, било је Руса из Југославије, и из Чешкословачке, и из Француске (чак и један од чланова владине француске делегације, проф. Грабар, познати историчар уметности). На адресу руске науке ипак су биле, у вези са различитим моментима, упућене праве овације Конгреса, а неким заслужним руским византолозима (љењинградским професорима Бенешевићу, који је најзад ослобођен и вратио се на научни рад, и чувеном старом историчару уметности Ајналову) послате су са Конгреса поздравне депеше.

У круговима Конгреса осећало се другарско и мирно расположење. Талијанска делегација, која је у више махова на другим конгресима изазивала извесно нерасположење својим понекад изазивачким дожањем, овог пута била је потпуно колегијална. Први службени делегат Талијанске Владе, Г. Меркати, стари и заслужни научењак, био је једна од најсимпатичнијих фигура Конгреса, и његово одмерено држање, његова љубазност и неусиљена духовитост, привлачили су на његову страну срца свију присутних. Његов по-

412