Nova Evropa

прогресивистичког конформизма, и у баналност наводно неуздрманих демократско-буржоаских прописа... А кад сем ово последње уверење срозало, кад су прекинуте и последње везе са старим и са устаљеним, кад је идеја у свој својој дубини разголићена и компромитована, тада се катастрофа није ограничила само на банкротство духа; она је, напротив, логично и следећи неминовно исти круг развоја, изазвала и банкротство злата. Господин човек-буржуј Двадесетог Столећа, који се сматра комунистом и атејистом из луксуза, који све што мириши на формулу, на ред, и на дужност, проглашује успоменом на Средњи Век или на сколастику, који је кроз десет последњих година преврнуо столећа система и прескочио деценија уверења, играјући се с основним моментима људске спознаје и са последњим елементима људске свести, осетио је одједаред и стварно, конкретно, општи и васколики банкрот у својој кући, у своме досјеу, у својој улагачкој књижици, и коначно, у тој јединој његовој стварности, у своме џепу!... Он стварно констатује, како се материјални напори последњег столећа, који су били управљани златним штапићем, стропоштавају и претварају рапидно у неку неодређену, љигаву и сивкасту текућину, која јури у понор, у бездан, у очајан слом. Криза, која је била ограничена искључиво на кризу духа, постала је општа, — она је захватила цео круг, цело човечанство; човек није само погођен по телу, — он је подривен у својој унутрашњости. Он је присиљен да проналази нове форме и нове формуле.

Присуствујемо призору који нас упућује, како се облици Државе, из дана у дан, мењају. Државници, који су своју каријеру започели у перијодима легендарних борба, остављају фразеологију демократизма из 1848, обраћају се вишој математици, уче рачуницу на штету политике. Држава као установа, створена дугим напорима, непрекидним сукобима једнога столећа, осећа се стално погођена: она је дошла у опасност да се призна свесном чињенице, да оваква каква је не може да одговара новим захтевима поломљене друштвене структуре. А колико је раније мисао већ то исто осетила! Колико раније су то осетили Универзитет и Школа, Филозофија и Дух, Наука и Књижевност! Сви су заједнички погођени из истог извора, из истог средишњег рака, који изгриза тисуће живота; сви заједно осећају себе као болестан анахронизам, своју сенилност и своју злокобну артеријосклерозу. Сумрак вредности, у престанку сваке људске активности, у бесмислу сваког рада. Век, који је сву своју веру сконцентрисао у активизам, у витализам, у техницизам, у машинизам, у прогрес и страствени продуктивизам, тај већ сад осећа, да је ушао у фазу кобног историјског часа када се сав његов, у суштини романтични, елан причињава и показује излишним, беспред-

410