Nova Evropa

ен а ен

бившег министра пошта Сједињених Држава, Г. Хеса (УШ Науз), који је америчком филму поставио моралне законе, то они нису учинили зато да филмови уистину постану морални, већ зато да би изостали досадни (и штетни!) протести упливних организација, нарочито женских, дакле да би обманули осјетљиву јавност. У истини, филм је — друго — подмукло, и тим опасније, средство, којим владајуће класе учвршћују садашње односе у свијету, средство за пропаганду грубе силе (војне и полицијске), и за одржавање фарисејског, шкодљивог, и преживјелог морала богаташа, попова, и малограђана. Али филм је — даље по Еренбургу — и треће: забава. Мали људи, изгубљени у великом свијету, злоупотребљавани и изморени, налазе у кинематографу забаву, јефтину и по цијени и по квалитету. Међутим, филм је напокон и нешто четврто: »Досада, надасве мучна, досада до помаме!«... Како из овога видимо, замјерака што их Еренбург чини филму има доста; оне су веома озбиљне, а понекад и протусловне.

Услијед бујице Еренбургових фраза (»Онда ће се сни превратити у круто јутро, у вијке или типке. Шарафи! Постаћеш КосКејеПет! Добићеш палачу и јахту! Скапаћеш! Закопаће те! Шарафи! Куцкај по строју! Заљубиће се у тебе Novarro! Заволиће те шеф!... Шарафи само, шарафи! Куцкај брже!.. .«), услијед плитке, јефтине духовитости (»Кино није само целулојд, кино нису само трикови Парамоунта, — кино има своју душу: њега дакле хватају душевне болести! А ово су симптоми обичног лудила: смијешале се слике и ријечи. Тигар је постао бркатим пуковником, а у гуслача одједаред панџе!... „Џим, пуцај — али то виче сам Џим!.. .«), услијед провидне тенденцијозности (»Да нису бољшевици направили те филмове»«) и нелогичних супротности (филм је и забава и досада, обична трговина и смртоносно оружје у рукама капитализма и реакције), — »Фабрика снова« има карактер памфлета а не »кронике«. Јер кроника, поготово кад се односи на садашњост, морала би бити свестрана и тачна, објективна и критична; Еренбургова »Фабрика снова« то није. Оставимо пострани произвољне литерарне и претенцијозне пишчеве шетње по мозговима Цукора, Хеса, Хугенберга, и осталих, или сироте статискиње »Еташет ЕЈзе« и уморног радника који иде у кино, па застанимо само код онога што је битно: колико има истине у Еренбурговим оптужбама и, ако неко већ мора да буде крив, да ли је крив филм сам по себи, по својој природи, да ли је крив већ »зато што је жив«» Ако јесте, да ли је баш тако велик гријешник како то његов »кроничар« хоће да представи, и да ли је непоправљив гријешник» — Али, прије него што пређемо на анализу Еренбурга, да пружимо нека опћа објашњења.

257 %