Nova Evropa

И до филма се дошло како се долази до свих великих изума. Сами истраживачи на подручју људског духа и науке обично немају пред собом одређен циљ материјалне природе; питање »патента« на изум, те питање практичног искоришћавања изума, задатак је трговаца, који су ријетко (баш кад се ради о сасвим великом и генијалном изуму) истовјетни са самим проналазачима. Тако је и са филмом. У часу кад је створен, ни сами његови творци — у Америци и Европи нису слутили какве се ту све могућности отварају, а понајмање какве ће облике и размјере узети у практичној примјени. Велики трговци и спекуланти нису се упуштали у послове са дрхтавим и блиједим сликама на платну, — то је препуштено малим људима, које је нато тјерала мало далековидост а много потреба. Од ситних и безвриједних сличица постала је убрзо једна од најмоћнијих, а свакако најразвиканија и најпопуларнија, индустрија на свијету! Филм је данас, по свом дјеловању, већа сила од штампе, моћнија од радија, а о казалишту да и не говоримо. Филм има своје »храмове« кинематографе, који су различити по изгледу, рентабилности, и вриједности: има их малих и неудешених, али корисних; има их великих и раскошних, али без којих би се могло бити. Вриједност кинематографа, уопће, није стална, — она најчешће расте и пада од филма до филма који приказује, јер зависи од вриједности филмова. Да су производњу и практично искоришћавање филмова одмах с почетка узели у руке филозофи, учењаци, и умјетници-идеалисти, историја филма пошла би вјероватно другим путем, али су филм добили у руке трговци, који су у њега стављали сву своју уштеду, са њим се дизали и са њим падали. Филм је њима био (а и сада је) хљеб, врело зараде, и још више од тога: каментемељац, на којем оснивају срећу свога живота. Кад су успјели, они су поступили са филмом као са овојом приватном имовином, без обзира на његову друштвену улогу; они изводе са њим све оне, и само оне, спекулације које имају изгледа на успјех. Ипак, вриједност филма, његова штетност или корисност, није нешто одређено, они зависе од појединих стваралаца или од групе стваралаца (који раде на једном једином филму, или на серији филмова), па треба одијелити комерцијални дио филма од научнога, а овај опет од филма (у бољем смислу) рекламнога. Осим тога, постоји и диференцирање нацијоналног карактера, што је од свега понајважније (»руски« филм, или неуспјели напори нацијоналних социјалиста да промијене карактер њемачког филма, и т. Д.).

Филм се дакле не може и не смије посматрати само из једне перспективе, ако се жели добити прави утисак, јер ако по“ стоје квалитативне разлике у продукцији (а нарочито у више

продукција) једног продуцента, још више постоје разлике

258