Nova Evropa

пружају духовну »насладу« исто тако као што им деликатесне радње и посластичарнице пружају тјелесну. Нама овдје није намјера да објашњавамо, зашто је то тако, и да ли има изгледа да би, прије или касније, могло бити друкчије; нити да истражујемо, да ли је баш свуда сасвим тако, — ми желимо само да изнађемо и укажемо на положај у коме се, у том вртлогу трговачких спекулација и тежња за профитом, налази идеја.

Идеја у филму није ни стидљива невјеста ни случајан гост. Однос између идеје и трговине у филму, у ствари, обратан је од онога који се сам намеће након површног посматрања: није трговина претпостављена идеји, већ се идеја претпоставља трговини. Зарада је само коначни циљ, а трговина средство да се дође до зараде; али, с обзиром нато да се филм по својој природи разликује од друге, обичне трговачке робе, продуценти и киновласници могу само онда остварити своје пословне циљеве ако им успије привући и загријати масе, а то »загријавање« и »очаравање« маса стављено је у дужност идеји. Јер слике, ма биле и звучне и покретне, саме по себи ипак су мртве, ако од очију не продру до мозга, и нарочито до срца. Зато је идеја у филму и те како господар. Без ње би пропали и најпромишљенији трговачко-филмски потхвати; ако она није срећно изабрана и довољно примамљива, узалуд су милијуни инвестирани у продукцију, — они, толико жељковани, висе у зраку, и недосежни су! Не морамо далеко трагати за доказом да је тако. Неуспјех наше домаће продукције — напримјер —- лежи, прије свега, у недостатку духа, у оскудици идејне кичме, која би јој била виталним основом. Наши домаћи филмови потсјећају на беживотне лешине, које су уз то — да се драстично изразимо — искасапљене, без главе и без ногу. »Југословенски Просветни Филм«, који се хвали да је највећи филмски произвођач у земљи и да је снимио на десетке хиљада метара негатива филма, као и други наши произвођачи, не узимају у обзир да није доста снимити филмове, већ да нешто мора да буде у филмовима — идеја, која им или даје вриједност или их чини ма само привлачнима, и да је боље снимати мање а добро него више а лоше. Што се тиче самог »Југословенског Просветног Филма«, најбоље би било да није никада ништа ни снимио, јер би тешко било наћи и једног посјетиоца кинематографа у Југославији који не зна да то што је снимио ништа не ваља. Међу нашим домаћим произвођачима филмова има бесумње и добрих трговаца, али им свакако недостају интелектуални сарадници, из простог разлога што вјерују да су им они сувишни и да их сами могу замијенити, или што не могу да их плаћају. Ако се тај недостатак не поправи, узалудни су сви, макако добронамјерни и

235