Nova Evropa

гледаоца у истој мјери као филм, нарочито просјечног гледаоца, који нема одвише велику машту, или казалишно искуство посматрања, стрпљивост. Додајмо овоме још и остале предности филма: да је динамичан, док је казалиште према њему статично, да апсолутно слободно поставља и развија радњу и савлађује простор, да се — порушивши четири зида казалишта — несметано шеће по природи, по копну и по зраку, на површини и испод површине земље и мора, да су снимци веома често — иу забавним филмовима — аутентични, или бар да стварају дојам аутентичности, ит. д. Само, није лако искористити те велике дарове, које је природа ускратила казалишту а оставила филму! Некоме то полази више за руком, некоме мање, баш као што је то и са другим људским стварима. М ето, то владање тим великим даровима филма неки називају умјетношћу, а неки само вјештином; али име је потпуно споредно — дјела су главно!

На филмска дјела велика већина професијоналних казалишних људи гледа с висока. Шта су за њих филмови» Сасвим обичан »кич« или »трик«, за забаву маса, без икакве везе са правом умјетношћу, без вриједности, — глупост! Притом се не узима у обзир да је највећи број филмова снимљен баш по казалишним комади м а! »Плес у Савоју«, или »Хавајска ружа«, напримјер, као и толики други »духовити« и »чисто умјетнички« казалишни комади, могу да буду на позорници »умјетност« а у кину су »кич«, и још играју исти умјетници и на позорници и у филму, или, шта више, слабији на позорници а бољи у филму!... Добра глума долази у филму још више до изражаја него у казалишту, и то већ и зато што је она гледаоцу оптички ближа и приступачнија. Иначе, и само казалиште са својим глумцима, па и са режисерима, све више прелази филму. Чак и Рајнхарт (Мах Reinhardt) филмује сад у Холивуду »Сан љетне ноћи«; а један од његових бивших глумаца (Ernst Lubitsch) cama je cMaBaH филмски режисер и шеф Парамоунтове продукције, те спрема баш »Аиду« и друге опере за приказивање у филму. Неки остављају казалиште из увјерења и љубави према филму, други опет за новац; неки се сасвим посвећују филму, а други само привремено; има и таквих који наизмјенце наступају и у филму и на позорници. Већ сама чињеница, да казалишни умјетници могу судјеловати у стварању међународних филмова, без нарочитог умјетничког преображавања, чак и наизмјенично, без и најмање штете за њихов талент, те и филмовати и наступати на позорници, задржавајући потпуно своју умјетничку индивидуалност, показује најбоље колико

су у праву они који само казалиште сматрају умјетношћу.

270