Nova Evropa

Уосталом, зашто да људи гледају и слушају у казалишту слабе, просјечне или мање вриједне, глумце, ако им кино истовремено — за мањи новац — даје несамо развикане филмске звијезде (међу којима такођер има и те каквих умјетничких сила) већ и реномиране казалишне, оперне и оперетне величине» А кад ствари тако стоје, онда наравно да казалишта не могу ни да се макну без државних и градских субвенција, а код нас су чак упућена и нато да — на терет кинематографа — убиру »казалишни динар«, на који одиста немају права ни по божјим ни по људским законима!...

Казалиште има два крупна преимућства, на која се многи позивају и наводе их на првом мјесту, кад је о томе ријеч: живе људе на позорници, и природне боје. Али је и ту филм на најбољем путу да стигне казалиште. Филмови у бојама нису више никаква утопија; а ни пластични филм не изгледа више далеко од остварења.

Треба да споменемо још једну велику предност филма пред многим казалиштима, а та је — повјерење. Успјех и квалитет једног филма није зависан од душевног и физичког расположења глумаца. У филмском се студију снимање сцена понавља дотле док режисер није стекао дојам да су глумци дали најбоље што могу дати. Публика дакле, кад дође у кино, не мора да се плаши да ће гледати представу испод нивоа само зато што се, рецимо, господа глумци натежу са Господином Управником, или што су ноћ прије тога »лумповали«! Филм је потпуно поуздан, под претпоставком да посјетилац зна да га изабере, према оном што жели погледати (при избору има да му помогну: имена глумаца, режисера, аутора, продуцената, име кинематографа и земље гдје је постао, и т. д.). Филм је, свакако, далеко од сваке ћудљивости, — он је на свакој представи исти, није једанпут бољи а другипут лошији. На крају крајева, ако се човјек и превари, па дође да погледа филм који му се не свиђа, он добија бар предигру (у сезони веома обилну), која се састоји од журнала и по којег кратког филма (културног, забавног, цртаног, или музичког); а ако још увијек није задовољан, он има утјеху да је жртвовао мање новаца у кину него у казалишту, будући да су кинематографске улазнице много јефтиније.

Има, дакле, нешто и у том »глупом филму«, што му даје право'на живот и осигурава успјех, нешто преко чега се не смије прелазити са ниподаштавањем или презиром. Није само бучна реклама и »глупост« оно што свијет привлачи у кино!... При свем том, ми остајемо код онога што смо напријед рекли: да конкуренција између филма и казалишта, у ствари, не постоји; јер нема ништа луђе него захтијевати да казалиште опонаша филм, или да се равна према кинематографу, да би задржало своју публику! Напротив, само

271