Nova Evropa

својом оригиналношћу, али на бази међусобне сарадње може себи осигурати не сметани опстанак и развој и казалиште и кинематограф, без свађе и зависти. Требало би дакле да казалишта код своје куће траже узроке својим недаћама, умјесто да за свако зло бацају кривицу на филм и на кино. Далеко смо од тога да дајемо лекције казалишним управама; али ипак не можемо а да не скренемо пажњу на извјесне недостатке, који би се лако дали уклонити. Тако напримјер, и казалишта и кинематографи имају истовремено почетак и свршетак сезоне, па према томе истовремено састављају и своје репертоаре; при овом послу требало би избјегавати да се исти комади, нарочито у истој сезони, доносе и на позорници и на платну. Поред репертоара потребно је, у многим казалиштима (нарочито у нашим), главну пажњу посветити глумцима; некад се је и могло до миле воље махати рукама и патетично декламовати, али данас кад је филм увео неусиљеност и природност, и кад се јавност навикла на њих, — сувишна театралност несамо да више не »пали« већ и одбија. Док су многи инострани казалишни глумци, признати умјетници, могли прећи филму, у нашој малој али умишљеној средини дало би се на прсте избројати глумце који би могли бити употребљени за филм.

Да закључимо. Нити је потребан филм на позорници, нити казалиште у филму. Казалишта која опонашају филм гријеше, баш као они француски филмски продуценти и режисери који су казалишне комаде једноставно преносили на платно. Казалиште и филм су као два брата, који могу имати исте мисли и међусобно се подупирати, али не чинити један што и други, јер сваки има своју индивидуалност и нипошто нису једно и исто. Дужност је и филма и казалишта да своју индивидуалност чувају и даље је развијају. Нато су казалишта обавезана већ и зато што добијају знатне субвенције и уживају бесплатну заштиту штампе, све у име умјетности и културе. Кад кинематографи доносе лаке и плитке комаде, то није само ствар лошег укуса филмског продуцента и киновласника, већ и закон нужде: од часа када је пала одлука да буде створен, па до часа када је — послије годину-двије повучен из промета, филм, и свака његова представа, подложни су најразноврснијим порезима и дажбинама, који нису увијек у складу ни са законима! О томе би морали водити рачуна сви они који у име културе нападају филм, а којима много не сметају ни најскандалознији »пословни« комади субвенцијонираних и протежираних казалишта. Треба добро разликовати ствари, и треба мјерити једнаком мјером.

Маријан Микац.

272

пр