Nova Evropa

Након свих тих погрешака, појавили су се ту и тамо »спаситељи« Југославије, који су измислили паролу, да је само онај добар Југословен који све те заблуде и погрешке одобрава, док је онај који — забринут ради таквог поретка критизира рад владе и партизанских странака проглашен дефетистом и противником државе. Измишљане су свакојаке формуле и лозинке, и понекоји су се држали као да су добили монопол на државотворство и Југословенство; па су живјели и од пароле, да је »Југословенство у опасности«, а фактично је био у опасности само тај њихов »монопол« и — евентуално — на њему основана егзистенција. Које чудо онда, ако је расла зловоља код свих оних елемената који су јасно гледали на ствари и на ситуацију, те су одбијали свако ућуткивање своје савјести. Одговорност за све зло бацало се на Београд, премда се мора објективно признати да су често баш неки »пречани« на власти били носиоци највеће нетрпељивости и највећег партизанства.

Напоредо са падањем повјерења и одушевљења за централну управу растао је покрет за децентрализацијом, поименце код Хрвата. Логично је, да свака територијална јединица, која има неке заједничке интересе и некако је међусобно повезана, тежи затим да сама собом управља, јер у том види најбољу гаранцију да се власт неће извршавати против њених интереса. Утолико више вриједи то за бившу Хрватску и Славонију, која је прије Рата — нарочито у пословима унутарњим, здравственим, правосудним, просвјетним, вјерским, пољопривредним, и грађевинским, — имала потпуну законодавну и егзекутивну власт. Кад је дакле, уласком у склоп Краљевине Југославије, Хрватска и Славонија престала извршивати овај свој дјелокруг, могла је само узорна, објективна, и обазрива управа избрисати сјећање на пријашње стање; а како нова управа није била таква, то је појачано избила на површину жеља, да се опет успостави управа што више независна од централне власти. Иста се жеља појављује и у другим крајевима, који теже за самосталном управом. Међутим се, под лозинком јединства народа, инсталирао — као тобоже логична посљедица — највећи централизам, а получило се: душевно разједињење народа! Сва је вјеројатност, дакле, да би обратан пут био сад исправан: кроз разједињење или раздјељење управе до душевног јединства народа.

Раздјељење власти мора бити стварно, ако хоће нешто да значи, и мора имати уставне гаранције, да се не може опет по вољи све приграбити од стране централне власти. Зависиће од далековидости одлучујућих фактора, како да се то изведе. Свакако, треба да остане код куће сваки онај којему је идеал: остварити крут (полицијски) облик државе;

319