Nova Evropa

а на политичко поприште нека изађу они за које владање значи управљање, при чему иде разум прије силе. Државнику који хоће да се закон и правда према свима једнако примјењује не треба широк садржај државне централне власти, док насупрот мора придржати све конце у својој руци онај који, под геслом јединства народа, иде за посебним циљевима, — сигурно не у смислу једнакости и равноправности.

Овај актуелни проблем, о којем говоримо, може се најбоље ријешити демократско-парламентарним системом. Истина је, демократија често значи владу великих странака, која се може изродити и у партизанство; али ће ту помоћи разне коректуре тог система, па не треба одмах очајавати и осудити саму демократију на пропаст.

Једну коректуру, која не задире у суштину демократије, већ је баш њезин најчистији изражај, а која би за наше прилике била врло корисна, представљао би изборни ред по срезовима. Значи, да би ваљало одустати од избора по земаљским листама, иако су ове спрјечавале распарчавање парламента на много малих група, — али су уједно омогућивале вођству, често и неспособном, фаворизираних великих странака, да разним смицалицама добије премоћ на изборима и одржи се на власти. Сматрамо, да је за рјешење нашег питања најбољи овакав непатворени демократски систем. Прво, зато што би овако изашли на површину — природном селекцијом — најбољи људи, који би имали повјерење свога краја и који познају најбоље прилике своје околине, те би имали ауторитета и према горе и према доље, по томе и могућност да се одлуче и заложе за оно што држе најбољим за свој крај и за читаву државу. У другом реду, и зато што се свака демократска реформа, па тако и рјешење нашег питања, најбоље може провести међусобним споразумом. Успјешан пак споразум могу спровести само они људи који имају народно повјерење.

Кад говоримо о методама за рјешавање политичких проблема, треба да се дотакнемо и методе која би била у стању да уклони међусобно неповјерење. Та метода је »добра воља«, како Енглез обично назива оасположење јавног радника. То је она »добра воља«, добронамјерност, коју сваки поштен, искрен, и самопоуздан човјек уноси у рад "= у своју околину, а која је још у већој мјери потребна државницима, као претходницима народа. Оно што се приговарало предратној тајној дипломацији, т. ј. закопчаност, неискреност, лукавост, и »подваљивање«, имало би да ишчезне између мјеродавних фактора, а разговарати би треба“ ло само аргументима и протуаргументима. Оваква метода сигурно би довела до повољних резултата.

320

Пн