Nova Evropa

Нека нас не заваравају и не опчаравају марксизмом! Rossija docet. Kana наше млађе генерације буду, уистину, прочитале Маркса, у целини, оне ће донети свој суд о њему, као што су га већ донеле готово све генерације у другим земљама. Наша генерација нема ни нерава ни стрпљења да чита целога Маркса; она се ограничава на »Манифест комунистима«, јер је то једноставније, схватљивије, и комотније. Нека нам не помињу пример Андре Жида, ни Малроа! Ми смо сити тих сентиментално-књижевних ставова, који произилазе из потребе књижевне евазије и некаквог интелектуалног снобизма, који завршава у кругу капиталистичке деце која имају амбицију да играју улогу друштвених реформатора. Марксизам, то је диктатура. Још, дакле, једна нова диктатура. Фашизам тражи и то средство диктатуре, да би нам дочарао пред очи ново друштво и нову цивилизацију. Време верига није још докончано; и само кроз вериге можемо, дакле, да угледамо остварење једног од свих оних савремених облика које нам пружају бољшевизам, фашизам, и колективизми свих врста. Вериге идеја, мисли, и друштвених облика, у обећању једне арбитрарне слободе, коју је сваки од ових режима уступио само једном делу својих идолопоклоника и нововерника...

Поставља се очајно питање; шта да се ради у овој долини плачарг — Ово питање поставља данас посвуда генерација која иште нов ред, нову хијерархију, и нов идеал. Покушати градити, и поред разваљеног друштва, у мраку и у пламену, — друго не преостаје. Све изнова! Из темеља! Доживели смо слом једнога света који је представљао сигурност, суштину, и идеал неколиких генерација, кроз неколико деценија. Видели смо, да они који су све то порушили нису успели да изграде друштво својих идеала на рушевинама света. Наша је генерација морала доживети грдно искуство, да се ибзеновски побуни противу својих старијих, противу оних који су у пламену рата и револуције рушили, а нису мислили и да изграде. Нама, дакле, преостаје напор изградње, покушај зидања. Или ћемо и ми да се убројимо у жртвоване генерације, које су осетиле пламен с Патмоса, а које је рефлекс рушења и ватре ослепио, истрошио, и ослабио...

Пре неколико дана, једна стара госпођа говорила је своме унуку, који је ишао у школу: — »Жури се, дете, јер како ови данас раде, док ти понарастеш, неће ништа преостати на овоме свету... .« У тој изреци казано је све. Од године 1914, сви напори покрета и људи иду у знаку рушења и ликвидације старога; идеје, мисли, политичке доктрине и економски системи су у пламену. Капитали, благостања, уштеде — децимирани, ако не уништени. И у земљама револуција, и у зем-

4