Nova Evropa

разлике између добра и зла, лепог и ружног. Из Крочеова неоидеализма произилази Корадинијев нацијонализам и његова етика; а Сорелова критика на марксизам, коју уноси у Италију Кроче да би потврдио свој ранији став противу социјализма, прихваћена је од нацијоналиста. Мусолини, у својој првој пред-империјалистичкој перијоди, везује се за Сорела и Бергсона, намигујући Крочеу. За превласти фашизма, најистакнутији Крочеови ђаци напуштају напуљског учитеља, и — са Ђентилом на челу — прелазе новој доктрини. Између марксистичке, социјалистичке, позитивистичке, и неоидеалистичке Италије, Кроче остаје сам, осамљен у својој напуљској повучености, — пастир без стада.

Криза Крочеове осамљености започела је још на почетку Великогг Рата, за време талијанске неутралности. Кроче је устао противу Рата, сличан ставу који је био узео, у то време, Ромен Ролан: у име једног унутарњег закона, који се налази у средишту етичке концепције живота сваког пробуђеног интелектуалца. Од Светског Рата наовамо, Бенедето Кроче је у својој мисленој самоћи дејствовао интензивно и енергично у правцу интерпретирања, али и коригирања, своје властите мисли: он је осећао недостатке динамичког и виталистичког неоидеализма, и из те самоће бацао се у носталгичну медитацију »Историје Италије од 1871 до 1915« и »Историје Европе у Деветнаестом Столећу«. Ова послератна Крочеова сведочанства карактеристична су за његов мислени развој, за његове интимне тежње и за његова разочарања и — коначно — за садашњицу у којој су настала. »Историја Италије« као и »Историја Европе« апологије су етике, мисли, уметности, и живота, противу којих је Кроче устао при концу Х]Х столећа. Кроче их даје у целини, завршавајући их почетком велике светске кризе, која настаје са »фаталним августом 1914«, избегавајући да помене талијанску садашњост. Његови млаћи епигони хтели су да у томе открију последњу супротност Крочеова либералног историцизма. Он наставља и у засебним есејима, или на страницама своје »Критик е« (Крочеов часопис, који од 1904 излази у Напуљу-Барију), да износи и излаже своју критику свих етатистичких, реакцијонарних, антилибералних, и анти-демократских појава, па звали се они бољшевизам, нацијоналсоцијализам, нацијоналфашизам, или фашизам. Ова критика полази са његове познате филозофске претпоставке схватања либерализма, које је једно метаполитичко схватање, у коме се усредоточује основни напор човека-појединца за остварењем личне и колективне слободе.

Ова последња Крочеова сведочанства, ови фрагменти и целине његове политичке филозофије, били су још једини изрази независности и слободе који су се могли да чују под потпуном превлашћу Молоха-државе. Кроче, који је у тре-