Nova Evropa

и верује, да је Русија остварила аутентичну слободу. У сукобу са својим досадашњим веровањима, Ромен Ролан 32кључује свој живот са једним веровањем у нешто неодређено, са одбијањем апсолутнога. Још једно издајство на обзорју европске интелигенције, у меланколији европскога ноктурна...

Напротив, седамдесет година живота Бенедета Крочеа налазе талијанског филозофа у јединственијој и потпунијој доследности његове духовне развојне линије него икад. Цео један живот испуњен интензивним радом, у дубоком трагању за истином, и у напорном обухватању целине мисли и облика. То тражење доследности властите мисли, једна непрестано будна воља, која произилази готово увек из разума (па и онда кад би срце уметника хтело да је надмаши), битни су моменти Крочеове мислене структуре и његове духовне организације. Они се виде јасно у његовој аутобиографији, У »Доприносу критике самога себе«, где се мисао непрестано бори са страшћу, мозаг са срцем, дух са телом, у једном циљу да ушчувају континујитет и оквир ове организације и овог јединства, који карактеришу Крочеову мисао. Међутим, и Бенедето Кроче, пролазећи марксистичку кризу у својој младости, долази до либерализма, схваћена као потпун животни систем, тек након неодређених и несталних промена, које индиректно и без његове кривице проузрокују низ покрета, са фашизмом на челу. Кроче наступа, у развоју италијанске културе, у тренутку потпуне превласти позитивизма и рацијонализма, који се налазе у основи италијанске политичке мисли из године 1870; он је незадовољан идејном ситуацијом, у којој се формира младост његове мисли, и од историјских штудија преко естетских проблема, па све до изграђивања своје филозофије духа, он обара рацијоналистичку и позитивистичку традицију. Кроче припада — по своме пореклу — либералној традицији Италије; по своме осећању живота као етичког чина, он дели морал Де Санктиса, само што Кроче истовремено верује у самосталност животног и уметничког дела. Романтик у суштини, он верује да постоје одређене границе у које може да се смести уметничко дело, исто тако као и сваки човечји акт, па манифестовао се исти кроз уметност, кроз мисао, или кроз живот. Динамика, витализам, чист чин, интујиција: то су основни потези Крочеове доктрине, које прихвата његово време, а који су у опреци са веровањем дотадање Италије, јер је ова веровала у детерминизам, у објективну стварност, у безгранични прогрес, у позитивизам, у натурализам. Пре Крочеа — казао је једаред Гаетано Салвемини — у Италији се знало, шта је бело а шта је црно; после Крочеа, људи су почели да сумњају у суштину

O RACUNA