Nova Evropa

Шубића, и сина му Младена II, име: »Dominus totius terrae Holm ...«, да му Урош Милутин [| одговори проглашујући себе за: »Бех «оНиз тебт СтоаНае абаче Па танае«. И Стјепан Котроманић, бан Босне а вазал Карла Роберта и Лудовика 1, и вазал Младена II, прошириће своју власт и на захумску област, а његов насљедник, краљ и бан Твртко, у временима великих народних катастрофа на Истоку, постаће средишњом личношћу снаге и моћи проширујући своју власт и на уже српске и хрватске крајеве, те заузећем Травуније и Конавала падајући за леђа мале Дубровачке Републике.

За владања Стјепанова, агонија српских самосталних државица пролази кроз врата другог судбоносног пораза. Они дакле вијекови нијесу познавали кризе изазване незадовољством тада заробљених маса: цијепања и слабљења државе проводили су поједини кољеновићи, великаши, кнезови, несложна краљева браћа и дјеца. Слаб владар — бијесни кнезови, јак владар — послушни и покорни кољено“ вићи. И отуд непрестане борбе, вођене редовито свирепим и нечасним средствима. Као и данас. О резултанти тих борба зависи процват или пропадање државе. Све тако до највећег успона Душана Силног, који се приближи овим крајевима с Истока и походи са слављем примљен наш Дубровник, па све даље до првог судбоносног пораза, до битке код Черномена на Марици (1371). То је први побједоносни улазак Турске у српске земље и заузеће госпоштије краља Вукашина. Тај први велики окршај, гдје су се тукли — уз Србе — Бугари и Грци, мирно су проматрали и кнез Лазар, господар Мораве, и Алтомановићи из Новог Пазара, и Бранковићи из Приштине и Косова, и Балшићи из Црне Горе и Травуније. Посматрали, и злурадо се веселили поразу једног такмаца. Осамнаест година касније, већ су Турци на Косову. Господару Косова, Вуку Бранковићу, притичу у помоћ кнез Лазар и Балшићи, и Твртко босански, и Иваниш Хорват бан хрватски. Као да су осјетили опасност и олују што им се ближи. 1371 узмакли би били Турци пред њима; сада, 1389, преслаби су и они сви скупа да се опру снажној и дисциплинованој војсци, која као бујица проваљује до Дрине и Дунава. Турска не коси династе са власти: нека јој служе у заробљавању других, нека јој буду вазали, нека се понизују у доушивању, нека једни друге изједају, и нека им се дјеца турче. Колике ли поуке за сва времена до данас; а особито за ова данас!

Задњи ударац тој господској слободи, трећи чин велике трагедије, одиграће се 20. јуна 1459, у некрвавој бици између заваде, неслоге, и мржње, зависти и злобе, што све скупа доводи до предаје Смедерева. Да латин Стјепан Томашевић босански, зет Лазара Бранковића, а муж владике Маре, не би постао господарем те области, не смогоше вла-

194

У -- =