Nova Evropa

обзир објективна излагања и наших савремених хришћанских писаца, поред народних пјесама и анегдота, које говоре о Алипашиној управи и његову односу према херцеговачкој раји, кад се то све скупа упореди, онда као непобитна историјска чињеница излази: да је Алипаша Ризванбеговић био ауторитативан и енергичан државник, те да је умио уочити и на добро искористити вријеме и прилике; с народом је управљао разумно и свјесно, према раји се односио демократски, управо волио је рају и насељавао је на плодна земљишта, јер ју је сматрао радним и користоносним елементом, и штитио је рају од силника. Кратко речено: нико — био муслиман или хришћанин — не би могао у оно вријеме, у оним приликама и са онаквим народом, трезвеније, разумније, и корисније управљати Херцеговином од Алипаше Ризванбеговића.

Алипаша Ризванбеговић радио је много и око уређења односа са Црном Гором, која је граничила са Херцеговином; али су Грахово и граховски ускоци били каменом смутње између Црне Горе и Херцеговине. Да једампут заувијек казни Граховљане и црногорске ускоке, скупи Алипаша око 2.000 војника и с њима се утабори на Грахову (1836); у тој херцеговачкој војсци био је и јуначки Смајилага Ченгић са својим Гачанима. Дуго је времена Алипаша оклијевао, како ће и када ударити на противника, па је тиме превише пружио времена Црногорцима да се сакупе; али кад сазнаде да су се и Црногорци припремили за бој и кад ови навалише на Херцеговце, отпоче позната Граховска Битка, у којој Смајилага разби Црногорце и посјече већину владичиних рођака. Додуше, на двије године затим, Црногорски Владика, Босански Везир, и Алипаша Ризванбеговић закључише уговор, којим би утврђено да ни Турци ни Црногорци не смију ништа градити на Грахову; али није прошло дуго а Црногорци прекршише уговор; а у ноћи 6. октобра 1840 Црногорци са херцеговачким ускоцима навалише на утаборене и поспане Херцеговце на Мљетичку, и у том покољу убијен је и Смајилага Ченгић.

Какви су односи владали између Херцеговине и Црне Горе све до године 1847, свједочи најбоље Алипашино посљедње писмо Владици (20. септембра 1848) у којем се тужи, како већ четири године трпи непрестане сиротињске тужбе на Граховљане и њихове лупештине, да више тужбе и плач сиротиње не може трпити, па на крају писма му изричито вели: »ја желим да живимо у љубави, али нека је сиротиња на миру... .« За љубав пријатељства он се је са Његошом и побратио (како се види из његове кореспонденције са Владиком), али све то ништа не поможе...

252