Nova Evropa

јавни радници, велики и знаменити људи прошлих векова, обраћају своју пуну пажњу и искрену љубав словенском Бал“ кану, и стоје под јаким утицајем историјских догађаја и покрета који се тамо збивају. Треба мало загледати у њихове биографије, мемоаре, и сачувана писма, па да се види колико су осећаји и мисли тих људи били прожети Балканом, а поименце Србијом и Црном Гором. Може се дакле мирне душе рећи, да су и Хрвати, и то баш они најнацијоналнији и најнародскији, још увек углавном балканци (мислимо у добром смислу ове речи), јер њихова наслеђена својства, а делом и доживљена осећања и сећања, дубља треперења њихове душе, одају словенску балканску ноту, која јасно одзвања и данас у њиховој подсвести.

Дунав и Сава, додуше, деле Србијанце од »пречана«, и Босанце од чисто хрватских или хрваћанских крајева, те чине — поред географске — и духовну међу између Балкана и чисто пречанских, а поименце хрватских, области. Али ако се например са великих планинских висова посматра ток Саве, разабраће се да она расеца територију која сачињава природну целину, упућујући крајеве једне на друге: Сава тада изгледа као заједничка саобраћајна вена, као изврсно природно саобраћајно-прометно средство, одређено да обе обале међусобно тешње споји, а не да их растави. (Треба се само попети на пирамиду на врху Сљемена, па пустити поглед у правцу Сиска.) Хрвати, устаљени с ове стране Саве на духовној подлози католичког хришћанства, вукли су своје културне снаге од свога племства, и — делом — од свог народног свештенства, а касније и од грађанства и интелигенције школованих људи; али и њихове народне енергије потичу углавном од сељаштва, које је служило извором оних позитивних вредности преко којих су пресађивани к нама утицаји и благодати европске културе, које су се органски калемиле на наш народни и друштвени живот. Постепено се је дизало и сељаштво као таково на површину јавног живота, док у последњој деценији пред Рат није постало једним од главних чинилаца и у политичком животу. У Хрвата се, према тому, вршило диференцирање друштва и народа, стварао нови савременији хијерархички поредак, од врха према подножју. Напротив, код Срба је развитак ишао у обрнутом правцу, од раје-народа на више, одоздо према горе (осим у Црној Гори, где се је све дешавало, по нужди прилика, на крвно-племенској бази и на патријархалан начин). Србија је, и поред укрштених и разноврсних европских утицаја којима је била изложена, успела да изведе какво-такво рашчлањавање друштва и народа и да успостави своју властиту државну хијерархију, у којој су дошле до склада: расно наслеђене, морално доживљене, и васпитно-изучене ду-

151