Nova Evropa

Познато је, да се свака друштвена заједница у својој унутрашњости организује и снажи ако јој пријети опасност да ће бити оштећена или уништена од неке друге веће заједнице или силе. То снажење код нашег села исказивало се у тврдокорном одржавању свих карактеристичних особина народних (сеоских), у аверзији према свему туђем и страном, у блиској вези међу члановима заједнице, и у њезину чврстом и високом моралу, породичном и друштвеном. Залазећи често у планинска села, гдје је још и дан-данас све примитивно и старинско, ја се у разговору са сељацима често зачудим несамо њихову бистром и логичном просуђивању догађаја и прилика у свијету него и њиховим моралним сваћањима друштвених односа.

Један стари сточар рече ми једном: »Није срамота свадити се са сумјесником у прољеће, али јест срамота свадити се у јесен«. То значи: у прољеће, када сточари изгоне своја стада на високе планинске пашњаке, гоне они осим своје властите стоке и туђу стоку (својих рођака или својих комшија). Тај чију стоку примају, зове се »сумјесник«; с њим се погађа сељак који иде на планину, колико ће му дати од овце сира и масла за вријеме цијелог боравка на планини: могу се погодити, али се може десити да се разиђу ненашавши базу за погодбу. Није срамота, по мишљењу сточара, непогодити се; али је срамота, ако се утврди погодба, неизвршити је онако како је утврђено и због тога се свадити. Колика је разлика у такову сваћању пословних односа од сваћања које сам чуо од наших пословних људи у граду, који опет кажу: »Моје је да те преварим, а твоје да се не даш преварити«. Можете тим планинским људима дати у четири ока на оставу што хоћете, можете бити сигурни да ће то сачувати и дати када се повратите; ако им униђете у кућу као путник и затражите какву услугу, учиниће то најприправније, али неће затражити наплату у новцу, нити ће примити новац ако му га сами понудите. »Гради кућу у сваком селу«, — то значи, учини сваком намјернику у својој кући што можеш, да и ти имаш право на услугу у туђој кући.

Притиснуто у дугим вјековима туђинском силом, искључено од те исте силе од сваког свјетско-културног и материјалног напретка, препуштено само себи, наше село изграђивало је само своју културу на бази простог и природног сваћања односа човјека према човјеку и према другим лицима у сфери његова сваћања и домашаја и ван његова домашаја; изградило је, као засебна заједница, свој став према другим друштвеним заједницама и према сили, односно земаљској власти која је над њим господарила. Душевна страна те аутохтоне културе, маколико да је она проста и примитивна, велика је у својој суштини. Стога је велика штета што је

184