Nova Evropa

свјестан, да сваки виши труд и свака већа инвестиција у земљу више иде у прилог његову господару него њему самом. Посљедица тога била је, да се он уклањао несамо инвестицијама у земљорадњи него сваком вишем труду око обраде земље. Циљ његова обрађивања земље ишао је углавном затим, да покрије своју кућну потребу за храном; ако је имао више земље него што је одговарало тој потреби, он је сав тај вишак остављао под пашњаке и косанице.

Више него земљорадњи, босански сељак је обраћао пажњу сточарству, јер од стоке није давао дио земљепосједнику. Тако се у свим предјелима Босне веома јако развило сточарство, наравно примитивно и екстензивно, јер није било услова за његово интензивирање. Стољетни начин такова привређивања стварао је сточарске генерације, бистре, свјеже, и физички снажне, али нерадине. Разумљиво је, да ни данашње генерације не воле онај велики труд ни заморни посао што га тражи напредна земљорадња; оне немају ни ону вјештину ни ону рутину у практичној земљорадњи што је имају њихова браћа у Војводини и Србији. И тако босански сељак испада према тим сељацима као нерадин и привредно назадан.

Али, ни друштвени односи нашег села нијесу остали поштеђени од тога вјековног пратиоца његова живота и рада. Сведено под једнаке животне услове, са потпуно једнаким животним стандардом, наше село изграђивало се као засебна друштвена заједница. Та заједница, нивелисана потпуно и са становишта душевне и материјалне културе, вјековима препуштена сама себи, развијала се сама у себи, руковођена божјим страхом, људским образом, и силом оних који су били господари и имали бич власти у рукама.

Породична заједница и њезин морал били су основ свему. Свијест о народној заједници и народно предање чинили су неисцрпно врело душевне хране и самоодржања. 'Сваћање односа човјека према човјеку, или правије сељака према сељаку, темељило се на његову великом природном начелу: да свак има право да живи и да се користи свим оним благодетима свијета које је дао Бог. Свјестан да је он, послије Бога, први прави стваралац, јер из земље, која је без његова рада мртва и неплодна, ствара плодове који хране и »цара и мрава«, он је великодушан несамо према свим члановима своје сеоске заједнице него и према свим оним бићима која су уско везана с том заједницом. Послије богате жетве, он поставља софру (сто с јелом), да нахрани све што је препуштено милости природе; од свог комада он радо одваја дио немоћним и богаљима, који у босанском сељаку налазе правог помагача и заштитника.

183