Nova Evropa

motiviše njenu istorijsku ulogu u društvu, jer ona je realizacija večnoš menjanja, toka i povratka u raznim oblicima. — Kao takova predstavlja napredak, razvoj, najsnažniju afirmaciju života, najvredniju njegovu formulu.

Sloboda, kao ni mi, ne postoji sama za se, Dok se na jednoj strani dopunjujemo, na drugoj se isključujemo, Sloboda je ideal, a ideali su u svojoj celini neostvarivi, u potpunosti nedostiživi. Sloboda nije ni apsolutno slobodna, pogotovo ne sa socijološkog i političkog gledišta: svi su njeni oblici opravdani i imaju svoj smisao samo utoliko ukoliko postoje. Ali ju je lakše zamisliti nego doživeti, Nju je uopšte teško proživeti, osetiti u celini, Živela sloboda! — viču siti; živela sloboda! — viču gladni; i slobodni i neslobodni, i oni koji je hoće kao i oni koji je neće. I jedni i drugi, i jedni protiv drugih. Svi je traže. A sloboda је опо Себа nemaš! I svi je žele, i niko je nema! Ni stvarno ni pravno nije harmonija, ni sintetički posrednik, — ni izmirenje, ni sinteza svih razmimoilaženja i suprotnosti. Ona ima bezbroj svojih ekonomskih, socijalnih, pravnih, političkih, filozošskih, etičkih formula i forama. Puno je načina da se do nje dodje; ali je isto tako mnogo opasnosti i da ju izgubimo. U tome i jeste često tragični paradoks svih duhoboraca za slobodu, koju večno traže; ı — kao Dijogen — tražiće je uzalud, i neće je naći,

Ljudi će uvek tražiti slobodu, — težiće stalno za novim. Traženje slobode, večna težnja za novim, predstavljaju volju za život, alirmaciju ljudske aktivnosti, napredak. Čovečanstvo bi se inače ukočilo, okamenilo, propalo. Borba za novo trajaće večno. Sloboda je snažna manifestacija života; jedna od najačih njegovih strana. Sloboda je sila, moćna, grandijozna; sila koja savija, krši, oslobadja, i vezuje. U nje nema straha, niti nju savest grize. I mača se laća, i od mača često pogiba. To je logika borbe, a ona iz borbe niče. Stoga bi tačnije bilo reći za slobodu, da je krvava nego li da je zlatna, I svi zakoni, i sva sila, i sve vlasti, sve je tu da oduzme i da brani nju — slobodu; i izgleda, da je i kod slobode, barem do danas, jedno uvek ostalo isto: koliko sile, toliko slobode, Ali je sloboda velika i značajna, i ne može da prodje bez traga, Sloboda često postaje ironijom stvarnosti, satirom na slobodu, i ljudi se truju njome, kao i bojnim otrovima; uza sve to, sloboda je univerzalna škola za sve ljude i za sva vremena, i — kroz stoleća kontradiktorna i kompromitovana — predstavlja ona pravo borbe potlačenih protiv ugnjetača ... Stoga je Hegel kazao istinu, iako Je previše idealistički shvatio slobodu, kad je rekao, da je svetska istorija napredak u svesti slobode,

Sloboda nije identična sa slobodom anarhistički opevanog »golog čoveka na goloj zemlji«, oslobodjena od svega. Sloboda uopšte nije apsolutna; ne deluje na sve i pred svima, Nekog

180