Nova Evropa

red sve svoje visoke političke odgojenosti masa i staloženog, relativno dobrostojećeg seljačkog staleža, koji ne voli revolucije, nije ostala poštedjena od ozbiljnih revolucijonarnih pokušaja, autoritarnih s jedne strane a komunističkih s druge. Jedno može da se kaže: danas je Evropa, sva bez izuzetka, u bolovima revo-

lucijonarnih trzavica, desničarskih ili levičarskih, — kako se uobičajilo kazivati, što uostalom nije sasvim tačno, jer desničarske — u starom i osveštanom značenju фе reči — zaštite

posedujuće, privilešovane manjine protiv širokih slojeva, broja, danas u Evropi nigde i nema. Objekat opšte pažnje, briga svikolikih pokreta, jesu danas samo široki slojevi, broj, Malo koji režim je toliko opteretio kapital kao baš Musolini, dok Francuska Leona Bluma nema dobar deo onih radničkih socijalnih tekovina koje već godinama uživaju radnici u Italiji i u Portuвајџ. Da li je dakle tu mogućno učiniti neku sintezu instinktivnih zajedničkih aspiracija i težnja, koje sačinjavaju pokretačku silu svih tih revolucija u Evropi? I je li paradoks ako ustvrdimo, da je Slavna karakteristika sve te velike svetske revolucije u razvitku njezma — apolitičnost?

Neobično slabo interesovanje za čisto politička pitanja, a naprotiv veliko i gotovo isključivo interesovanje za ekonomskosocijalna pitanja, jesu glavna karakteristika današnjih revolucijonarnih koncepcija, Sve ranije revolucije [Velika Francuska, Julska, Četrdesetosma, Komuna) imale su jedan više ili manje izradjen precizan politički program, koji je narod prigrlio kao neki član vere, o kome se više ne diskutuje. Ovo sada je prvi put — bar se nama čini —, da isti narodi, dobrim delom iste mase, provode ili barem prihvaćaju revolucije koje su, s obzirom na političke programe, dijametralno oprečne, Najbolji primeri zato su Italija i Nemačka, Treba svakako odbiti izvestan procenat i na pritisak vlasti, na oportunističko prilagodjavanje mas3, i t, d,; ipak mislimo da stoji čmjenica, da je od onih deset do dvanaest milijona nemačkih socijalista i komunista velik deo prišao Hitleru, kao što je velik broj talijanskih socijalista prišao Musoliniju, a još veći {u Portugalu) Salazaru, zbog toga što u svom srcu nisu osećali stvarne protivnosti protiv novoga režima, Pojedinačnih otpadništava i uskakivanja bilo je i u ranijim revolucijama; ali se mase redovno misu konformirale! Kad se vraćaju Stuartovići, Kromvelovi »obloglavci« su proganjani, po-

vlače se, ı — čekaju revamš; nakon Termidora, Jakobinci se progšamjaju, povlače se, — čekaju revanš! Ovo je sad prvi put da se mase ne povlače, nego pristupaju — kontrarev o-

luciji. To se objašnjava logički jedino time, da mase damas me osećaju da bi novi režimi bili u stvari, a to je u onome što njih poglavito mteresuje, kontrarevolucija., Znači da su mase danas, pa uz njih i elita, daleko od ome neofitske uverenosti o neprikosnovenosti jednog ili drugog političkog sistema, —

311