Nova Evropa

pomaže Staljim, koji vrši užasna djela, a ne oni koji se u ime паpretka i slobode protiv tih užasa bore. Tvoje su mi iluzije razumljive, — i ja sam ih imao dok nisam došao u Rusiju i proveo tamo skoro deset godina«...

Nekoliko mjeseca kasnije došli su moskovaki procesi, da iznesu pred oči cijelog svijeta unutarnje stanje Kremlja; ali da istovremeno razliju po čitavom svijetu more kleveta i provokacija protivu kritičara staljinskog režima u svim zemljama. Moskovska »Pravda« donijela je (u julu 1937) seriju članaka »Špijunska Internacijonala«, mu kiojima proglašuje sve bivše komumiste ili socijaliste, koji kritikuju staljinski režim, trockistima i špijunima. I ja sam uvršten u taj spisak. Tako uopće nisam trockist (ja sam se politički i organizaciomo razišao sa Trockim još 1932, dakle na četiri godine prije početka moskovskih procesa, i otada me pripadam mikakvioj političkoj stranci ili grupi, ostajući ma općedemokratskom krilu društva), mene su proglasili »vodjom trockista u Jugoslavijić (>Pravda« od 21. jula 1937) i »špijunom talijanskog fašizma«, te »istovrememo agentom „jugoslovenske policijee&. Ovako pisanje »Pravde« sadržavalo је nesamo klevetu protiv mene pred demokratskom i radničkom javnošću već ı očigledno denunciranje policiji. Ljenjinova teza, da su »u interesu revolucije« sva sredstva dozvoljena, svršava evo strahovitom moralnom katasirofom.

Na dva mjeseca poslije pisanja »Pravde« (u septembru 1937), pojavljuju se protiv mene istovremeno dva jugoslovenska članka: Jedan u Parizu, drugi u Zagrebu. U prvome se alarmira policija, da Je u Jugoslaviju krenuo opasni ultrarevolucijonar, »lijevi komunistć, »agent Trockoga na Balkanu«, Ante Ciliga; a da prikrije denuncijantsku magotu, usput se dodaje: izdajnik radničke klase, fašist, 1 t. d.. I da bi se povećao dojani o mojoj opasnoj revolucijonarnoj »misijić, govori se u istom članku kako smo u Jugoslaviju otputovali u dvoje: drugi »misijonar&« da je — niko drugi do glavom sin Trockoga, Lav Sjedov. Naravno, ovako precizno upozorenje jugoslovenske vlasti nisu mogle a da ne provjere. Ja sam, poslije toga, pri povratku n Jugoslaviju iz Istre, zadržan na jugoslovenskoj granici i čitavo vrijeme svog boravka u Jugoslaviji (od nekoliko mjeseca) proveo sam pod istragom, u zatvoru. Tada sam se čudio, otkuda se javila hipoteza o mojoj komunističko-opozicionoj »misijić u Jugoslaviji: tek pošto sam se vratio u Pariz ı našao spomenuti članak, stvar mi je postala jasna. Ali, denuncijacija se plokazala neosnovanom, ı Ja sam opet na slobodi. Pokušaj staljinaca da me

117