Nova Evropa

onoga Кој! је orudje providnosti. Drugi marksisti nemaju što da mu predbace; jedino, da je pametniji, obrazovaniji, i pristojniji, od njih. Pravi kulturan čovjek, — ako se odbije marksizam. A ako je previše ponosan, onda je to otuda što osjeća koliko su drugi gluplji od njega, u njegovu ponosu ogleda se glupost drugih. 1 zato što su iz njegova ponosa čuli svoju glupost, — divlje su Sa mrzili kramari gradjanske i proleterske provenijencije. To ga je izoliralo u ruskoj boljševičkoj partiji. Naravno, još i nešto drugo, načelno: on je uvijek bio internacijonalist, i — ako se to za marksista može reći — idealist. U revolucijama vode idealisti klase borbu, a sve klase izdaju idealiste — koje su obožavali u revolucijonarnom sftadiju — čim dodju na vlast; onda zamjenjuju idealiste filistri dotične klase. To je zakon istorije. Radi toga je Staljin zamijenio Trockog. U vrijeme kad sam ja bio u Moskvi (1920) nije se za Staljina znalo ni po imenu ...« Brupbaher nije ni pristaša ni protivnik Trockog; taj stari i iskusni revolucijonar iznosi samo dojmove o čovjeku, o njegovim osobinama i o njegovu karakteru.

Neosporno je, da su i subjektivni faktori igrali u životu Trockog veliku ulogu: superijorna ličnost, neobična obdarenost, i savršena ekskluzivnost. Radi tih osobin4 on se često prebacio u politici. Egocentričan, moguće i protiv SVOJE volje, on je bio dominantan samo u burnim vremenima; u ustajaloj bari dnevne politike, on se morao udaviti. Dobar dio njegove životne tragedije leži u njemu samome.

Jedna anekdota neka završi ova rasmatranja. Panait Istrati priča, kako se — godine 1912 — upoznao sa Trockim; odvela ga k njemu njegova znanica Nina Arbore. Kako Istrati tada još nije dobro govorio ni jedan svjetski jezik, on je — kako sam veli — »blejao u Trockog kao tele u šarena vrata«. Ipak je dospio da са upita, zašto nosi crnu

košulju. Trocki mu je podrugljivo odgovorio: »Jer sam pesimisf _.«

Mirko Kus-Nikolajev.

185