Nova Evropa

Послије горње изјаве Адама Прибићевића појавиле су се двије опсежне књиге, чији аутори претендују на научничку објективност, сматрајући у њима изнесене податке историјским документима. Једну је написао бивши првак Републиканске Странке, касније краљевски посланик у Тирани, Јован Ђоновић, под насловом: »Уставнеиполигтичке борбе у Црној Гори 109005 1910: а другу, Јован Ћетковић, бивши новинар и учитељ, под насловом: »Ујединитељи Црне Горе и Србије«. Ђоновић је био један од главних оптуженика у »Бомбашкој афери«, која је — као што је познато — претходила Загребачкој Велеиздајничкој Парници; а Ћетковић се истакао тек послије Рата, као учесник у покрету за уједињење Црне Горе и Србије. М Ђоновић и Ћетковић осврћу се у својим књигама на Бомбашку Аферу и на Велеиздајничку Парницу, позивајући се углавном на свједочанство некадашњег иследника у Бомбашкој Афери Стеву Лопичића, како га је овај изнио у својој брошури: »Бомбашка Аферау вези са Загребачким Велеиздајничким Процесом« (Београд, 1927).

Ђоновић каже ово: »Настић је у Загребу испричао, да је Вукотићу предао оригинални „револуцијонарни статут (он га није предао Вукотићу, већ његову изасланику Лопичићу, овај председнику Томановићу, да га од Томановића узме сердар Вукотић и преда барону Кунуј«; па затим додаје: »Тако је, изгледа, Беч преко Настића потурио Цетињу „револуцијонарни статут, да му га оно преко барона Куна поврати натраг, како би га искористио за загребачки процес«. Ову своју тврдњу писац понавља (на истој страни): »Ноторна је чињеница да је Цетиње дало Бечу ,„револуцијонарни статут, на основу кога је вођен загребачки процес«; па ту цитира из Лопичићеве брошуре овај пасус: »На Цетиње сам стигао (са састанка са Настићем) уочи Бадњег-дана, 23. децембра 1907. Сутрадан сам реферисао по горњем Дру. Л. Томановићу у Министарском Савјету и саопштио му моја запажања о путу У Зеленику, којом сам му приликом уручио револуцијонарни статут и тобожња писма Љубе Јовановића и мајора Васића. Томановић је статут читао гласно, и док га је читао уђе у кабинет сердар Јанко. Пошто га је Томановић прочитао, остави га на сто, а сердар Јанко га узе са стола и рече: „Ово

188