Nova iskra

Страна 112.

НОВА ИСКРА

Број 7.

скр и домаће васпитање" — беху жеље младих бораца који сложпо тежаху ка своме циљу, борећи се за начела о којима вероваху да су оправдана и нсосиорна. Прус као слушалац природно-математичкога одсека штампаше из почетка само своје научне и друштвене чланке. Из ове нрве енохе његова писаља најчувенији је чланак под натписом „Наши греси". Час грди, час учи, исправља изопачене појмове, буди успаване врлине свога народа које се тренутно успаваше, храбри и подстиче ; а кроз цео чланак веје мисао, која и заузима највшде места у Прусовим делима : љубав нрема ближњему, љубав арема свима људима , како он каже. Као и сунце које свуда прониче својим зрацима, исто тако и ова алтруистична мисао као златна нит проткива сва Прусова дела. И не само у скицама и ромаиима из варгаавског живота, који он тако добро познаје, по чак и у Фараопу, где тачно и пластично представља иун тајанствености египатски живот, опажа се ова топла симнатија према сиромашним, потлаченим, несрећним. Али у Пруса и пежност и сажаљење тако су вешто проткане и прошаране згодним хумором, да пишчева туга ннкад не постаје монотона. После најсентименталније ситуације, Прус кресне такву духовитост да се човек и кроз сузе мора осмехнути. Као и у животу! — Овај хумор, прави божански дар, природан и искрен, првином се испољио у Прусовим тзв. „Варшавским кроникама" које беху штамиане у фел^етонима најпопуларнијег пољског листа „Варшавског Курира". Кроз двадесет година није било куће у Варшави без „Курира", као ни „Курира" без — Пруса. Треба неизмерног богатства уобразилш, треба пуно досетке и опсервација да се не би за тако дуги ннз година исцрпло, ослабило, пропало. Та и сада, када се читају његове негдашље кронике, осећа се исти примамљиви чар тога јаког, бурног и пластичног пера. На јединс.твени начин популираше Прус у примерима своје назоре, појмове и посматрања. Измишља личности, аранжује сцене, ствара о свему томе буди какву анегдоту, расипа пуним шакама искре свога сталног хумора, те му свака кроника — иначе одевена у красно књижевничко рухо — изгледа нре на хумореску, скицу, новелу него ли на обичан <{>ељетон. Те му симпатије без сумње ствара срдачна топлота која провејава сваки рад његов. Према изразу Словацкога, великог пољског неоника: „Ако уједам — срцем уједам!" — Прус се пикад не указује читаоцу као огорчени, песимистичпи сатиричар. И у душама највећих подлаца, егоиста или неваљалаца Прус уме наћи жицу што звучи чисто и хармонично (нпр. у „Стар>ој басни", „Сиротној судби"). Ова благородност осећаја урођена је особина и Пруса као човека. Једном је у некој од својих „Кроника" жестоко избрусио варшавске студенте, управо: нешто их је исмејао а нешто изгрдио. Великошколци, навикнути да се на њих гледа тсао у најсавршеније представнике друштвене будућности, букнуше гневом на популарног аутора и нападоше га. — Прус наљућен и раздражен врати се кући где затече полицијског чиновника. „Господине, рече му полицајац: треба стати на пут овој групи дрских нападача." — „Ви сањате, господине," одговори му Прус зачу1)ено ; а по-

I сле мале почивке заврши : „0 ком то говорите, поштовапи Господипе ?" — „Наравно, о студентима који Вам нарушују мир." — „Уверавам Вас, поштовани Господине, дајаосвему томе апсолутно ништа не знам. Нити сам шта чуо нити видео !" Па почастивши чиновпика чајем и колачима започе разговор пријатан и занимл>ив, у току којега сномену, како се често варшавска дечурлија свађају међу собом, те изникне ларма о којој се мисли Бог зна шта . . . . Треба ли додати да већ сутра дан студенти приредише овације Прусу? „Кронике" су Прусу извојевале славу и популарност, али осим хумора, живости и лепе форме има у тим „Кроникама" још нечега што је од великога значаја у свима његовим творевинама. То су НјСГО ви философскодруштвени иазори. „Над цели.м светом" вели Пру г с: „или боље рећи над целим цивилизованим човечанством лебде три циља као звезде водиље : среКа, корисност и савршенство. Сваки дакле народ, без обзира на своју моћ и језик, мора се старати да буде што срећнији, што кориснији и што савршенији. Народ постаје сре%пији ако има што вишс задовољних чланова и ако се нормалпо развија; народ постаје савршенији кад изобилује што већим бројем фактора који делају у узајамној хармонији ; и на послетку: народ постаје кориснији ако усрећује и усавршује поједипце од којих је састављен." — У свакој својој „Кроници" Прус буди народну свест, приволева ка грађанској делатности и проповеда култус рада. „Учите свет" вели Прус: „да се поштује свачији рад, иоказујте где га ваља тражити, како се њиме користити, како га произвести или створити ако га гдегод нема." Са ретком честитошћу свога карактера и срца Слободног од религијозних, приватних и разних мржња — 11рус са једнаком л.убави и објективцошћу дотиче све друштвене ране и потребе. ЗадржасМо се мало дуже на „Кроникама", јер су оне и извојевале Пру су славу и понуларност; али његов је значај ммого воћи као новелиста и романописца. Прус има свој начин писања; по плану, обради, а поглавито ио карактеристичним досеткама може се увек познати. ] Грусов начин гшсања беше новост за читаоце. Сам писац искрено вели о томе: „Од памтивека нашу белетристичну литературу обрађиваху песници, историчари, музичари, естетичари, филолози . . . . Изненадно у овоме кругу задеси се човек са свим друкчијега кова и образоваља, па наравпо да је морао изговорити много до сад нечувених назора, много изненађења " Досетка Прусова није само у звуку р^чн које су разнога значења, није у духовитом прилагођавању научних термина, није у сатиричном преживању свакодневних фраза, — она се креће не само у сфери речп већ и иојмова. Прус се слабо занима л.убављу у оном смислу речи како су то навикли други пиоци. Огромна приповетка „Фараон" у којој се тако живо огледа друштвен, владин и народни живот Јегипћана, њихови назори, појмови, жеље и тежље — скоро и нема љубавне Фабуле, јер се главна интрига вије око буђења свештеничке мржње према владаоцима који по што по то хоће да одрже свој

Волеслав Прус, пољски књижевник.