Nova iskra

Врој 7.

Страна 115.

XIV с т а р а ц Молиш се, — сам си. Шта те 0 старче доведе до цркве бвб ? Од тега л' груди штб ? Можда те овамо у цркву мрачну Глас Бога онога страшнога збвб, Што јаде даде ти, ал' душу зрачну. Струје ти, је л', по глави Санови црошлога младога доба ? Прилазе хладној јави Пламени сиомени сред ове студи, И осјећаја ти, је л', ова оба: И младост и старост раздиру груди? Мбли се! Твога века Млађаног прођоше слађани санци, Ал' од њих оста јека. Је л', негда љубљаше, о јадни црве, Тер обасјани ти бијаху данци Јаркијем сунашцем љубави прве ? Био си, је л', сирбма ? Често ти несрећа погоди главу, Ал' усред тога слбма Тјешаху тебека уста малена, И ти се бпира страшноме јаву, Јер ојеше уза те вјерна ти жена. Је л', добра бјеше биа ? Ријечи њезине за тебе бише Небесна, тиха звона, Чијега када ти срдашце звука Умилна чујаше, куцаше тише И усред овијех земскијех мука. Срце ти бјеше склоно, ЉЈ бовцбм храбрено, на нову борбу.... Најзад умуче звоно : Дух н>езин одлетје на Стиксов чамац,

Ти згуби милошту и њежну дворбу, Иостаде несрећан, жалостан самац. Моли се, сам си. Шта те 0 старче доведе до цркве бвб, И што ти груди пате, Знам сада: амо те у цркву мрачну Глас Бога онога благога збве Што њену даде ти утјеху зрачну. За те тишина, бура, Обоје минуше, нојца ти глуха Стиже, и страшна ура. Још само даљни те спомени тј-те, Сиромах и стар си, мишица суха Дршће ти, јадан си,—ма љубљен бјеше.

XV ПЈЕСМА О МОТИЦИ Сабља сам ја која земљу сијечб, Снага сам н незнање ; Глад јеца из мене и сунце пече, Нада сам, очајање. Познајем сунчеве бичеве вруће Када припече пладнб; Знам како сел,ани ка' танко пруће Дршћу од кише хладнб. ЈГознајем слађане мирисе гчјскб, Поклоне тонла маја, Чнме се претвара у доле рпјске Земља што нема раја. Сунца се не бојим ни хладнб кЛшб, И што год већма радим Оштрим се и јачам ја тијем вишб, А земљу плодном градим. У куће страћаре препукле, ниске, Кроз чија брвна сух&

Чују се вјетрове студене писке, Јер вјетар кроз њих духа; У избе жалосне ђе украј ватре Љеност и болест чучб, Ђено се пелагра спрема да затре Чељад, и у гроб свучб, Улазим и гледам. Иак у буџаку, Куда ме тежак метнб ; У диму и бући, влази и мраку, Пуноме паре штетнб; Ђе уде грозница женама, дјеци Стравично тресе, мајде ; Сел.ачког ркања у грозној јеци Т>е слушам разне кајде : Бдим чила. И радост тада ме мЛнб: Мислим на нову зору, И како прије ћу но сунце сине Опет у земну кору. 0 благо меника тад љепбтици, Тежачки ја сам стијег, Барјак сам, сабл>а сам, мени мотици Незнан је срамни бијег. Ал' ове битк(! су без капи крви, Ма да ће крепка рука Срчаних тежака мојих да смрви Глад, злога тог ајдука. Из земље постале, том славном проббм Витештва, сада јаче; Из земље нлођене братинском моббм, Чисте од сваке драче, Ови ће тада се гласови пбти У вис до сама неба, Гласови разумни, праведни, свети: „Работе!... Мира!... Хљеба!..." (наотавиће ок)

ТЕТЕИНО ОГЛЕДАЛ0 — Д. ХЕДЕНСТЈЕРН прквео Д. АранЗједовић. ЛО^ородица Стрембомова живела је срећно и задовољио, то јест, не баш тако срећно и задовољно као кад господин и госпођа Стрембомова беху вереници, јер оиа беше дознала, да ои за 150 марака годишње дувана попуши, а. он беше дознао, да она има тетку којој је потребна месечна помоћ од 10 марака. Али њој никад није падало на ум, да га буди кад би он, пошто би она већ устала, још дуго лежао у кревету и хркао. Такође ни тг.ега никад не би обузела љутња, кад би она, излазећи из собе, чинила примедбе да су завесе сасвим пожутеле од дуваиског дима. И тако ја мислим, да се овакав брак, у ова р!)ава времена, с правом може назвати срећним и задовол.ним. Њихови приходи достизаху за скромаи живот и салонски намештај сеном испуњен. Једном речју беху то

прости људи, који истина обедоваху неколико пута на дан, али не така јела да би осећали потребу дуго за столом седети и слагати јела у трбухе који су били затегнути као војнички бубњеви на великим парадама. Имали су и двоје деце- која, у опште узевши, не беху прљавија од својих вршњака. Али кад би когод дошао у посету, дочекао би га увек тата на салонским вратима а мама би узела за руке оба малишана, и онда се за читавих петнаест минута ништа друго није чуло до пљускање воде и онај загушени звук што се чује кад се у недостатку маказа зубима одгриза конац, шкрипање од трљања по дебелим образима и страшљави узвици као: „Ах, мама, пусти ме!" И за тим би изашли мали Стрембомови са влажном, очешљаном косом, миришући на неку врсту јевтинија сапуиа. Ну Бог није хтео да ово срећно стање и дал.е траје, и тако им посла у ноходе тетка Лујзу. Тетка Лујза беше старо, ћошкасто и жилаво створење, од 70 година, и једина иада, да ће у брзо оставити овај свет, оснивала се на томе,' што се мислило да ће јој се у брзо саставити брада и нос који се сваке го-