Nova iskra

С трана 346.

II 0 15 11 ИСКРА

бро.ј 20. и 21.

Срећа је очекивање нечега лепог, то је — нада. Срећа је варљиви привид. Да, драга моја, то је привид, и ма да сам врло стара, још ме вазда заносе наде, и ако не онакве какве беху у младости. Моје су жеље најскромније, најмање. А шта би и било са мном да још нема наде? Ја сањам на два начина. Казаћу ти, како. Моје старе кости одмарају се у мекој наслоњачи крај огња и сањам о ономе чега је већ давно нестало. Како је живот кратак, нарочито ако је нрошао на једноме месту: „родити се, живети и умрети у истоме месту". Успомене се нагомилавају. Па ето, кад старост у велике наступи, снови нас преносе у доба мдадости, као да је од тих времена прошло тек десетак дана. Да, све пролази као један дан. Јутро, подне, вече и ноћ без иједног зрака. Седиш дуго крај огња, по некад цеде часове, и прошдост се појављује пред тобом као да је све то тек јуче бидо. Не знаш где си! Сањарија те заноси, а живот промиче нред твојим духовним очима. Сећам се свога девојаштва. Проживљујем задовољство детињства; лупање срца мојих осамнајест година представља ми се као на јави, — заборављене ствари! Сећам се јахања кроз шуму Св. Михајида, а одмах за тим сетих се и дова у шуми д'Ивид; сетих се свежега задаха влажног лишћа, песка, сетих се јаркога сунца што се огледаше у води, сунца којега зраци продираху кроз лисно грање шуме кроз коју пролазисмо. Све успомене, па чак и оно о чему сам некада само мисдида, моје .одушевљено расподожење на догледу мора, пријатан осећај од кићења цвећем, моје мисли, маштарије, жеље — свега се сећам као да поново доживљујем, као да од тог доба није прогало већ педесет година које сдедише крв и сасвим изменише иогдеде на живот. Знаш ли, мила Колета, да у нашој кући не уништавају старудије. Код Нас је горе под кровом читаво сложиште. Тај собичак зовемо „телалница." Све што није потребно, тамо се носи. Често пута, када се нађем у њој, погледам око себе. Долазе ми до руку ствари које сам потпуно заборавида. Ади ми те ствари причају много о којечему. У тој гомили старудија налазим на по какву беспосдицу, по какву ситну ствар коју сам гдедала целих четрдесет година не обраћајући пажње на њу. Изгубида се та беспослица, али се, ето, опет нашда и у један мах сећам је се као сведока давне прошлости. Такве су ствари на лик људи које већ одавно познајеш. Ћутљиви, закопчани, недружевни, а овамо у један мах без икаква разлога почињу да брбљају, говоре без умора, причају о свом животу, о својим тајнама какве нико није ни сдутио. Пребирам ове дрангулије а срце ми се стеже. Сећам се: јесте, ја сам разбида ту стварчицу баш када је оног вечера Под отпутовао за Лж>н. — Или: ах! ево милог светилника који је мати ноћу носида собом у цркву на бдења! А има и предмета поред којих се баш ничега не сећам. Остади су иза дедова које нико од живих људи не памти, о животу којих не зна се баш ништа, — не знаш чак ни чија је бида та ствар. Нико није видео оне руке што су их држаде, нико оне очи што су их гледаде. Такве ме стварчице нагоне да се удубим у мисли. Оне су на дик људи којима су сви блиски помрли, па су сад усамљене и од сваког заборављене. Бојим се, мила Колета, да ме нећеш разумети, те ћеш се можда п насмејати. Мислиш ваљда да су ово залуднице и детињске лудорије! Ти си Парижанка, а ви у Паризу не-

мате ни појма шта значи усамљен, душевни живот, шта ли разговори са својим срцем. Ви се предајете у свему спољашњем животу. Мисли ваше свуда дете сдободно, као ветар. Ја живим усамљено и због тога могу говорити само о себи. Када ми будеш одговарада, пиши о себи и упореди свој живот са мојим. Хтела ,бих да знам како живиш. Али ти се никада нећеш сетити стихова Сен-Бева: „Родити се, живети и умрети у истој кући." Љуби те по тисућу пута твоја стара пријатељица Адедаида. Веоград. ■&. бугар0е0 народно п030риште (НАРОДНА ДРАМАТИЧЕСКА ТРУПА „СУЗА И СМЕХ") Још летос писао ми је мој пријатељ, свима нама добро познати г. Адам Мандровић, артистични управник хрват. нар. казалишта у Загребу, у пенсији, да ће ми доћи у походе, те да проведе у Београду и код мене неколико дана. Тај његов долазак одлагао је он поприлично, докде најзад не дође 6. пр. мес. Још истог дана каза ми, да ће код мене остати еамо два три дана, и ако бесмо раније уговориди друкчије. Уједно ми рече, да мора одавде у СоФију, куда је позван од стране позоришне управе, да јој даде неке савете и упуства у погдеду њихова народног театра, а зову га уједно и за управника, па ме позва да нођем с њим. Ја сам се још сав тај дан предомишљао, али иа његово велико наваљивање ипак се тога вечера реших п дадох му реч да ћу поћи с њим. Најзад ме ипак беше повукда жеља, да сам својим очима видим Бугарију, СоФију, а поглавито њихову младу позоришну дружину, о којој сам с разних страна најразличитије гдасове слушао, већииом невероватне. Деветог пр. мес. кренусмо се, мој пријатељ и ја, за СоФију. Срећно дођосмо до рипањског тамника, изидосмо, распоредисмо се на вагонете, ми домаћи, а странци на дресине. Не могу прећутати, а да овом приликом не одам достојно признање управи наших државних железница и њеном подручном особљу, које је том нридиком, при пролазу кроз тамник, указало пажњу странцима, особито дамама, а и нама домаћим путиицима; ред и усдуга беху примерни, а тако и осветљење при дочеку и при пратњи кроз тамник. Једино, што је мој пријатељ по мадо страховао да га не изгубим у тамнику, јер је седео внше мене позади на неком кдизавом пртљагу, али и ако је мало незгодно седео, ипак није скидао очију с неке повисоке плавуше Американке, која се без пасоша кренула да путује кроз свет и коју је наша железничка полиција каваљерски иропустила, немајући много наде да ће отићи даље од Цариброда, а најмање да ће је турске власти пропустити за Цариград. У Цариброду се мој пријатељ прилично изненадио иажњи и услужности представника наше жедезничке управе и комесару нагае полиције, како су нажљиви према путницима, иоглавито странцима и како с бугарским властима олакшавају предаз преко границе, вршећи ипак са свим савесно своју дужност. Обојицу нас је нарочито интересовао онај део од Цариброда ка С офији , јер нам је пут од Београда до Пирота био из раније познат. Али какво изненађење! Одмах како