Nova iskra

Број 20. и 21.

Н 0 В А

И С К Р А

Страна 347.

се удалисмо од Цариброда, голет, сама годет и пуста необрађена поља: Цариброд, Костин-брод, Сливница, СоФИЈа. Года брда и пространа поља, већином пашњади до у саму СоФију. Јавиди смо из Ниша депешом свој долазак, али нас ипак пије нико дочекао, јер је депеша достављена примаоцу тек у три сахата по подне, и тек само за два сахата после нашега додаска. Одсели бесмо у хотелу Панаховг. У добри час, при ручку се нађосмо с г. Илијом Миларовом, директором народне библиотеке, који је у.једно и председник позоришне управе, а који нас је и требало и желео дочекати, да она депеша није онако рано стигла. Сва тројица бесмо стари знанци, јер се г. Миларов школовао у Загребу, где је свршио права, а био је неко време и у Београду у гимнасији и говори врло лепо српски. Разуме се, да је разговор отпочео одмах о позоришту. Г. Миларов нам рече: да, управу састављају он, као председник, и још два друга, г. Филип Ганчов, новинар, и један њихов приповедач. Обојицу нас је изненадила тако практично склонљена управа, из тако малог броја и поглавито од људи који се сами баве пером. Из даљега разговора дознадосмо: да је г. Миларов дошао на то место у главном као бугарски драмски писац — држим једини, јер за другог писам ни овде а ни тамо чуо — и као главни преводилац бугарски из туђих књижевности. А и из разговора се могло видети, да ће он бити једини, кога имају бугари. Г. Миларов је написао оригиналну трагедију „Апостол", која се догађа у време „велике револуције " бугарске, пред ослобођењем. Мој пријатељ већ је био прочитао, јер му је исту г. Миларов био послао још пре његова поласка у Загјреб и беше му већ позната, а ја сам је тек у Софији добио на дар од самога писца. Мој пријатељ, као будући управник „народне трупе", а и ја живо се интересовасмо о главноме, о дружини: из каквихје елемената састављена, а мој пријатељ поглавито: да ли је подобиа за ред и дисциплину? Мој пријатељ је иарочито ударио гласом на: ред и дисциплину, разлажући : да је то главно и — послушност! И додаде: „Ако чланови нису спремни и вољни да од срца радо примају моје поуке и упуства и да их тачно извршују, без поговора, онда је са свим узалудно што сте м:е звали и онда им је такав управитељ потпуно непотребан, па ма ко то био и ма откуда дошао". Г. Миларов нам отворено и искрено признаде, да је дружина доста слаба и да је ред доста лош. Признаде нам и то отворено: да се он и његови другови слабо или готово ни мало не разумеју, те су баш за то и позвали човека етручна и саремна, да им то у ред доведе; они ће њему оставити потпуну слободу у свему, а они ће остати само као посредници између њега и министра просвете. Мој пријатељ на то одговори: да он друкчије не би ни пристао ни на какву погодбу и спреман би био да се врати одмах. Г. Миларов га увераваше да и он сам не жели друкчије, и да и сами ж,еле да му руке буду потпуно слободне и одрешене и рад са свим независан; да ће се тога ради јеш истога вечера састати са својим друговима и сву ствар потанко утврдити, а да ће га још сутра представити г. министру, те да се погодба утврди. За тим настави: ми и сами видимо да не иде добро и да негде запиње; да члаиови, глумци и глумице, не схватају и не изводе своје улоге како би требало, али ни један од нас није стручан и сиреман, те да би правилно и темељно могао глумце поправити

и упутити. Даље нам рече: да дружина постоји већ три године, да су се сад већ искупнли и сви питомци и питомице, који беху изаслани да уче на страни о државноме трошку, али да ипак не иде ствар како би требало и у напред. Шта вреди што сам ја видео много представа, осим Загреба: у Бечу, Берлину, Паризу и Петрограду и што сам свуда. био редован гост у позоришту — г. Миларов се бавио подуже времена по свима тим градовима и њиховим свеучилиштима — и што видим да приказивачи не представљају како би требали и морали, да погрешно раде, кад их ја не знам и не умем поправити и показати им како би ваљало да буде, а моји другови, који су мање видели видели великих позоришта или ни мало, могу још мање. За то смо и позвали вас, г. Мандровићу, и веома ми је мило што сте дошли, а још милије што сте дошли и с вашим пријатељем и старим другом кога сам још као дечак гледао, као „Нарциса", у народном београдском позоришту и као госта у Загребу, у „Црном доктору" и у „Дон Цезару од Базана", кад је још моја жена била чланица народног казалишта у Загребу. (Госпођица Ивка Краљева, која се у овај мах као г-ђа Миларова бавила у Загребу, као гошћа код своје мајке). Ето, вас дво.јицу молимо и вама остављамо да проучите наше прилике, искрено и пријатељски, те да нам кажете: шта би се дало и могло учинити и урадити, те да добијемо иоле ваљану трупу, а на годину и зграду позоришну. Бугари немају право зидано позориште, него њихова народна трупа даје представе у згради „Славенска Беседа"; у једпој дворници која је својина њихова певачког друштва под истим именом. Дворница је готово така иста као што је она у Земуну, у Гранд Хотелу, с онако исто малом, неудесном и неспретном позорницом, само што је позорница „Славенске Беседе" у неколико још неподеснија и похабанија. Дворница је до душе још и Боже помози, доста пространа а доста и леиа, али позорница веома неудесна и рабатна и да се изразим глумачким језиком: „с две и по отрцане и подеране декорације", — много гора него што беше некад она наша у „Великој Пивари". Г. Миларов се живо интересовао за наше и загрепско позориште; распитивао је за плате глумаца и глумица; за државну помоћ и ишао је у својим питањима чак до ситница. Наши га одговори веома често изненађаваху и зачуђанаху, а мога пријатеља опет њихове прилике још више, а није ни чудо, јер је њему пало у део да загризе у киселу оскорушу, која треба под његовом бригом и негом да сазре. Г. Миларов му одговори: да њихова народна трупа има годишње државне помоћи четрдесет хиљада лева (динара), и да је то све без икаквих других додатака; да чланова и чланица има свега седамнаест; да су највеће плате сто и педесет динара месечно. Изненадисмо се обојица, а особито мој пријатељ. Њему се најчудније учинило то: што тако мало друштво и с тако малим платама има онолику субвенцију, онакву позорницу и готово никакве декорације, те би према томе, за три године, морало бити и неке уштеде и готовине, кад се представе тако добро походе и кад чешће на каси пада и преко хиљаду динара, као што нам г. Миларов рече. Још се више чудио да глумци и глумице с онако маленим платама могу излазити на крај у Софији , у којој смо одмах при доласку осетили, да је доста, а Бога ми мало и сувише скун град.