Nova iskra

ВРОЈ 4.

НОВА И С К V А

СТРАНА 103.

личанство природе . .. Лирски тонови свих ствари отпочиљу неодољив, снажан акорд који се намеће свима.. . Овом величанственом акорду присуствује се овде с особитом побожношћу. С појавом пролећа, оживе и наде на промену несноснога стања, ове се наде преносе из годипе у годину, с колена на колено, оне се упорно одржавају и гомилају добијајући мистички значај традиције која се везује за ово доба године. Око главе овог наивног и л.упког доба ови очајници виде зрачан ореол у коме читају реч Слобода, пролеће добија значај божанства и чини се да ће словенска теогонија, на деветнаест векова после појаве хришћанства, примити у своје редове новога бога који робовима слободу обећава. . . . Јриг. Хаџи-ЛТашкобић. ТАЈНИ ЈАД

Миром дише светли дан, Жвун је ружин расцвт5тан, А губи се лед и снег, И мирише до и брег.

Прамалећ,а топли зрак, Тљра с листа зимљи дах Али моје душе јад Траје, траје још и сад !

Не плаши га сунца моћ, Ни пролетша тиха нођ., Нити зла живота коб Нити вечност, нити гроб ! 1899. г. Соколанин. УСКРС ИЗ МОЈИХ УСПОМЕНА ЈАилош ЈТ. Ћиркобић <С^латко мирише земља и ваздух одише благо, те својим свежим дахом топло напаја груди иза дуге зиме. Све се дало новоме животу и слатко пије дражи што их пробуђена земља пружа. На чистом ведром небу светло и весело и мило и ласкаво смепш се и оно ти шаље своје поздраве .... Лагано ветар љуља врхове наједрала дрвећа и сва се шума смеши и трепти као од неког радосног узбуђеља: и стари дуголетни дубови и велике гранате липе и мирна тиха бреза лагано шуме и као да понављају химне вечите хармоније, слатке л>убавне и безграничне наде. И опет весели, слатки трепет пролећа и опетцрвежи дах и бујни мирис пробу1)ена живота и топло осећање задовољства, радости и среће разлива се тихом светлошћу у теби .... И Ускрс је већ ту. Још нас дан два растављају. Све село узбуђено у некој пријатној раздраганости. На свакој страни граја, брујање и жив разговор. Све му се спрема као великом и благом госту који се давно и жељно ишчекује. Боса и распојаса деца трче до дућана, стегнувши по које јаје у рукама, да купе барута и смоле; убрађене девојчице купиле ћезап и хитају да шарају већ обојена јаја; људи намештају соје и траже угодно место где ће се јагње пећи. Пера касапин намешта велики касапски пањ и чисти га од мрља. А стари пандур Аврам

загледа добро прангију, прегледа ваљу и гледа зарђотине по њој од зимушње мокрине. Већ недеља дана како се послује. Нико ни да честито једе, па ипак и даље весело потрчкује и прихвата се посла. Какав умор ! Ускрс је ту, па зар сад умор ? Из кухиње допире мирис кисела теста и воде од варзила, којим су јаја бојили. Стара и добра мати погурила се чисто од бремена терета и сваки час се прихваћа посла. Пикако да стане, бар да хоће дахнути. Сама је, а нема јој ко помоћи. Тешко, бога ми: једино она женска глава у кући .... Али ме нешто једнако око ћилера голица. Прикрадем се лагано и гледам дуго кроз кључаницу, али не могу ништа да видим. А кључ је у ње. Срамота ме да тражим, већ морам да се чувам. Знам, дираће ме после за цело. И најзад ту је .... На истоку већ прогала. Сићушно трепере звезде -на ведром небу а месец се расплинио својом слабом светлошћу, те на оној ведрини изгледа још већи .. . . И како је све тихо. благо мило ! Све је будно и опет ћути. Снажно, високо дрвеће такође ћути и тек ако се на врховима осети лак шум. И испред мене и натраг, свуда густи млазеви магле, испресецани месечевом светлошћу, као утваре њихају се и испуњавају мирни простор. Ветрић је лако заљуља и она сва паучинаста, расплине се, и небо, ведро и благо, покаже се у целокупној лепоти, а месец заструји потоком своје бледо злаћане светлости .... Изгледа, да је у целом магленом простору просуто безгранично много силуета и беличастих дрхтавих сенки .... А шума мирна, величанствена . .. .' Мрак бије из њене унутрашњости. Оштри зракови месечине показују се на врховима њена дрвећа и чине је још фантастичнијом, лепшом, тајнијом. Мирише топло на љубичицу, млађу и никсицу, које тбк што се расцветале .... У даљини чује се звук клепала, где пробија мирну и незаталасану ноћну тишину и јасно одудара од ње. Слатко се хори његов таман и потмуо звук и душу напаја миљем благости, среће и блаженства .... Село већ будно. Пријатан жагор простро се по целом околу. И петли се узнемирили на својим седалима и кукурекањем означују победу дана и живота. Иза сваког кута помоли се тек по која прилика где журно корача. Старци, у дугим вуненим чарапама и кратким ципелама, тихо кашљуцају и наслањају се.на своје дуге штапове. Иза паса мирише им босиљак а цело лице озарила блага озбиљност. Жене с великим китама цвећа, поскуром и пешкиром, са свећама савијеним у котур, воде узнемирену и још буновну децу. Тамо пак у напред види се како брзо корачају девојке смерне и иогнуте главе. Одело на њима ново, кошуље беле и чисте и миришу на топлу душу девојачку. А белина кошуља јасно одудара од лаке помрчине и чује се како ципела јаче зашкрипи.... А у сред шуме, мирно и поносито, стоји она, црквица. Народ прекрилио порту. Не може се више ни пред тремом стајати а нема места ни у узаној огради око ње. Море пламенова од запаљених свећа, лижући сјајем тамне зидове, уздиже се, трепери и чини круг, који је јасно издваја из тамне модрине. Из унутрашњости мирише тамјан јак, и помешан са мирисом многобројних свећа опија душу некако нарочито. А тамни дим диже се од запаљених свећа, од тамјана, више људских глава, правећи ви-