Nova iskra

СТРАНА 104.

Н 0 В А

југаве колуте и губећи се под ниским сводом. Иконостас сија у мору занихане светлости а велико кандило испред Распећа не жмирка, но сија тако тонло и мило, и пуцка.... И лагано диже се дим од свећа, хори се света песма из ослабелих груди старога свештеника и неми потмули звуци клепала, и све се то меша, уздиже и расплињује у оштром, свежем ваздуху .... Стајао сам испред горљих врата. Свећа ми је догоревала у рукама. Позната лица изгледала су ми некако блеђа на тамној светлости. По које се дете тек заплаче и мати журно хита да га утиша. Беле се нове когауље на момчадији и преплећу са шарама на новим сукњама и јелецима младих девојака. .. . Глас великог звона јекну, и благо и тихо се разли у мирној тишини. Свештеник изиђе из олтара. У руци му велики, осмокраки крст. И љему самом мило и годи му да може све благословити. И лагано но ипак јасно прелете кроз сакупљену гомилу његов први поздрав : „Христос васкрсе !" и још једном и још једном. И он проструја чак до последњих врата и последљи му звук ишчезе у мркој тмини на пољу. А на то се осу из свију грла велико и неразговетно: „Ваистину васкрсе !",.. И народ, узимајући нафору, лагано излазаше из цркве, а унутра остајаху само они што се хтедоше причестити. Узео сам нафору и стао крај „бунарића" позади цркве сакривен у сенци дрвета. Граја већ у велико; жене гласно причају о своме поеловању; деца трче до колачара, купују шећер и колаче. А пандур Аврам не престајс пунити прангије. Неко ме лагано гурну. Окретох се. Преда мном она, Вида. И ја јој чух мек, врео и дрхтав глас: „Христос васкрсе!" Одјекну ми тако слатко и мило, слађе, Боже ме 'прости, но из устију старога свештеника. А љена топла близина тако сече и ја јој једва одговорих : „Ваистипу васкрсе!" — А ти си се већ причестио? пита ме и ја чисто осећам врели дах из њених устију, како право мени струји и опија ме својом слатком топлином. — Нисам. Ја сам се једном причестио. А ти? И ја је боље загледах. Она стоји преда мном тако мило, благо, кротко .... Нов јелек овио јој вити стругс и припио се сав уз њу. Два реда мерџана пали су јој по белој кошуљи. Гуке су јој пуне цвећа, те се његов мирпс меша са благошћу њена даха. Лице овално и догало некако са свим бело, чисто бледо, а од те белипе јасно одударају њене крупне, црне очи. Дуга густа коса сплетена јој у две витице и обвијена два пут око главе. А више чела пздвојила се из реда два прамена и пала по њему скоро чак до очију. Сва душа трепти и ппли рујне образе и поверл.иво, мило и благо гледају њене тамне, мрке очи.... Опа иста. Знам је врло добро. Та колико сам само зпгледао у љене дубоке очи, па опет пе знам какве су. Било је некако зимус. Бјихов комшија Лукић женио сипа. Света — немаш где да се окренеш. Били смо заједно. Еоло не престаје. Погледам, она га никако не пропушта. Измакао сам се украј плота и хоћу само да је гледам. Мило ми је видети тако лепу, младу, пуну живота и снаге. Ухватио бих се до ње, али ме стид. Знам, рећи ће већ после свашта. Од некуд искрсну и он, Ганко убојица. И право к њој. Подиђоше ме жмарци кроз цело тело и хтедох му прићи да га раздвојим. Ал' биће белаја. Знам га какав је, а ни сам нисам бољи. Сакрио сам се још

више, смео обрве и једва чекам да се коло пусти и да ме она види. Криво ми, а и сам не знам, загато. — А зашто ти не играш ? Стид те ваљда ? — Опа ! Зајапурена сва и пламти, а груди отскачу, да чисто чујем како срце удара. — Све једно. Ти играш и за мене. А после, што ће ти бољи од Ганка ? Она саже главу. Уста брзо развукла, а очи упрла у земљу. Није хтела да јој видим бол на лицу. Што си таки ? Зар сам му ја казала? Куд бих а да га не пустим? — А ти оди ближе ! рекох јој натмурено и још љутито. — Шта ти је сад? И стидљиво коракну напред. Ни сам не знам како би. Гука ми грљаше њен топли, миришљави стас, тонући све више у једрини и мекоти њене снаге, и сладак дах из врелих отворених устију припи ми се уз лице и ја осетих њену меку косу, како ми дира уста .... Све беше у тренутку. Она се трже као да је гуја ошину. — Ох, што сам ти скривила? Зар не видиш шта је света? Куд ћу сад никаква? Усне јој дрхте, а цела се снага тресе. Прамен на челу се још више рашчешљао и пао преко обрве. — Иди, иди своме Ганку. Не бој се, нећу му већ ништа рећи. — Нисам знао у љутини и стиду ништа друго рећи .... И ето сад је опет покрај мепе. Заборавила је гато је било. Хоће да смо опет стари знанци. И уста се слатко смеше а цвеће топло мирише из њених руку. — Је ли, ти се не љутига више? — Не љутим се. Али не могу више тако, рекох и окретох главу да не гледам једва отворена уста. — Како ? — Ето тако, ја не могу без тебе .... и овај .... него да будемо заједно? — Како ти кажеш ! И очи благо п предано гледају, а уста отворена и провирују бели зуби; смепш се и трепти од радости цело лице, јер зна да је волим. А све на љој пружа, мами и одводи тако далеко .... далеко .... Магла се лагано разређује, нестаје је и губи се под плавим високим сводом. Небо постаје јасније, пут се указује, а дрвеће се види, виде се чак и љегови високи врхови. Далеко на истоку указује се златна пруга и цело се иебо руменн од њена сјаја; сунце се лагано диже; шева узлеће у ваздух и мило и слатко чује се њена песма..... Народ хита из цркве. Из свију устију одлежу поздрави : „Христос васкрсе !" — „Христос васкрсе !".... 5. апрмла 1900. год. Воденбах. * * *

^ијуче оштри ветар к 0 помам нодземпа беса И танко 1сида граље и пољем сметове диже ; А земља ђ.ути само, у страху стрепи и дрпже И слике гледа гровне 1пто самрт лагано ниже. Природа мртво спава . . . . И пустотп развила крила Жалосно поглед блуди, у вале мрака рони :