Nova iskra

ВРОЈ 5.

II 0 В А И С К Р Л

СТРАНА 139.

АКВДРЕДИ

IV ЗвЕЗДЕ се лагано гасе, пливају ВлАШИТШ сјајни, На плавом, прозх'ачном небу дивно се Даница светли, Ветагац пробија маглу, тгавицу иовија меку, А стадо из тога блеји и селом певају петли, и бигов последњим хуком из сна сеоце буди, пгенуше колибе мале а исток све више руди.

А ПРЕКО ПлквОГА неба ПРОДИРУ сунчани ЗРАЦИ, К'о жице бескрајне лире с бгега се на брег шиге, Ружичним прстима Зора превлачи небеске струне, А ЗЕМЉА ИЗ СНА СЕ БУДИ, ИЗ ТРАВЕ ЦВЕТИЋИ ВИРЕ, Шумица подигла главу, лишие се зелено љуби, А звук божанске песме под ведрим небом се губи. V ВиСОКА, бескгајна ШУМА ЈАУЧЕ ПОД БЕСНИМ ВЕТРОМ, ГрОМОМ СПАЛјЕНО дрвље с треском се на земљу свали ; ЈХ оМЕЋ. СЕ 0 КГШНЕ СТЕНЕ ПЕНИ СЕ ДУБОКА РЕКА, И са УРЛИКОМ СТРАШПИМ ЈУРИ КРОЗ теснац МАЛИ, И МУЊА У МРАКУ БЛЕСНЕ И ШИНЕ ГГМОВЕ ХОЛЕ, они се у болу вију и пусто небо моле

iа мрак све вет1и пада, и олуј све бесни јаче, ФИЈУЧЕ ПОВРХ ШУМЕ РУШЕТч,И СТОЛЕТНЕ ДИВЕ, У чијем зеленом лишћу шун1таху старинске бајке А на стаблима светим сиомени пгедака живе ; Јауче сирота шума под бичем утвара мрачни', А земља већ, давно мртва . . . јек јој не чује плачни. VI Крај ватре старица седа преде кудељу белу, ЗвРЈИ ВРЕТЕНО ЗВРКОМ, ВАТРА СЕ ЛАГАНО ГАСИ, на поље МРАК БЕСКРАЈНИ ПРИТИСНО веђ МРТВУ ЗЕМЉУ, А биров ПРОЛАЗИ СЕЛОМ И ПОНОЋ, ПРОМУКЛО ГЛАСИ. За СПАЛИ УМОГНИ ЉУДИ . . . СТАГИЦА ЈОШ САМО ИРЕДЕ, И ПЛАМЕН НА ПЕп 'о НИЖЕ СПОМЕНА СЛИКЕ БЛЕДЕ. Под руком самохранке цвили вретено танко, Вунени конац се кида, кудеља на земљу паде, Санак јој приклопи очи а прошлост к'о листак црни Орошен сузама многим пред њом се развијат стаде , И ваздух лагано струји, слазе јој дечица мила, НиМБУС ИМ ОКО ГЛАВЕ, АНЂЕЛСКА НАГАСЛА КРИЛА. &. Ј. 3.имиШрије6ић.

НОСТАЛГИЈА - ИВО ЋИПИКО -

РуЖемарно протежсм се по баршунастом каванском душеку и кроз дебело стакло немарно разгледавам <ш „господскоме тргу". ВеК је мјесец дана гато сам овђе у граду и још не могу да се снађем.

Моја мисао тамо је у селу, гдје сам и своје осјећаје оставио. А колико се трудим да затолим врело чуство, што ми свакога дана при западу сунца навире из душе и бјежи далеко до онога раштрканога мога краја. И чисто жалим што су ми даномице слике све то блијеђе, што се губе у несређеним облицима туђега свијета. Дуго тако проматрам живот, што ми испред очију журно тргом одмиче, гледам блиједа замишљена лица, никога не познајем и живим у себи, у својим осјећајима. Па онда дохватим се домаћих повина да се разаберем. Пребирам неко вријеме по њима и досадно их мећем на страну. Онај „^ШеапГ соти^ев", напослетку која дјетињска пријетња, вјечито смијешна препирка, неискреност и фарисејство . . . све ми грдно додијава — и наново бесвјесно зурим око себе и кроз дебело стакло . .. У кавански салон улазе свакојаки људи, уз пушну каву пребиру но новинама, важно би се замислили и у читаље 'удубили. Салон се пуни димом, звекеће свјетло посуђе, и све грђе и једноличније пролази ми вријеме. Да се растресем, дохватим први илустровани лист што ми је иод руке дошао и лијено преврћем листове. Око ми се заустави код слике „Сеоска идила"; гледам акварел, и мало помало ко да из душе нешто ми се буди, драгује ми осјећаје и постепенце, више и више, милиње ме обилази. И сада већ ја живим другим заношљивијим чуством, и не марим за кавански дим, нити ме буни звекетање. чистога подноса и иосуђа. . . . Зима је, чобанче поји живину. У около смрзло^ немилосрдно стрши голо дрвеће, а над њим мрачи се голет ; оловасто небо смркло се, и пода се окупило је цијели околиш. И моја мисао лагано носи ме тамо. У можданима уобличују се слике, животи, другови — и нижу се преда мном. • Никада ми онђе поврх села, у простору заокруженом високим брдвдама, није било тијесно ни задушиљиво. Весеље и сјета — једнако ми бијаху слатки. Бијах често у друштву њих двоје: брата и сестре. Дуго сам их гледао, како устрнљиво, без натеге раде око трња и грмља; слушао њихове једноставне разговоре, и с њима уживао у нриродним њиховим жељама... Он није знао за другу срећу, изим живота, рада и љубави. На своје вријеме ожениће се, одгајаће дјецу и радиће да иоштено прехрани себе и њих. Сестра га је слушала и осмјехивала му се; бијаше с њиме задовољна. А ја сам уживао, што сам могао, да једнако осјећам, и истовјетим се с њима, да сам оно што и њих двоје — и што сам наслућивао у мирноћи њихових душа величанство простоте. И био сам на чисту, да све, што око нас живе, дише и расте, једнако је подвржено једноме 5 суду. 1ада нисам ни о чему мозгао. Саосјећај и чиста љуоав испуњавала је цијели околиш, и њом се напајала моја душа. Она је ко заборављала на свијет, преображавала се, и само у чистоти уживала. Подала се у наручај васелене, и приљубила се уза њу, ко да је осј е ^ ала Д а ј е скопчана с њоме, да уз друга њена бића жељна живота и преображаја хрли, вјечитом чежњом к опћем савршенству...