Nova iskra

СТРАНА 140. ___ НОВА И предљива мазга и витка коза, на махове, ирест&ле би хранити се. Нзихове спокојне велике очи губљаху се у мојима, па онда негдје даље, у неизмјерности јасно-мркога простора . . . На догледу села, још у зими, газили смо по бојамову цвијећу, што је прошарало земљу и мирисом сасуло ваздух. Живот се будио и осјећах га у свакој жилици; нламтала је младост благим вјечитим огљем . . . Дуго тако гледајући слику, бејах се подао снатрељу и уживаљу, док наново осјетих да сам ме1)у људима. Кавана се празнила, људи су одилазили за послом, дим се слизао и све то мање звекетало је посуђе. И опет се загледах напо.ље ! Прама мени, на супротној великој палачи, дизаше се сунце, све то више и блијеђе, а осјен спуштао се ниже и мркије .. . Наједном и кавана засја блиједом свјетлошћу, навјешташе настуи тамне ноћи. Но у висинама је свјетло и бистро, и врхови зграда још се злате, док иомало и с љих свјетло измиче и губи се више и више . . . Тргом иролази че.љад брже и живље ! Гледам хладна надута обличја, па опда буљим у одбд.есак каванског лампиона, што је у ваздуху на сред трга застао, ко да у ,љему виси. Под тим свјетлом. уставио се човјек сиједе косе, дугога патничкога обличја, радничке руке. Замислио се ; у упалим очима ко да му се је увријежила чама. Поврх главе му спустило се трепериво свјетло ... Његова прилика к себи ме привлачи и пратим га погледом, док закрене у мрак кривудастих улица. . . Ђаци упаљеним учима немирно журе се из школе, да се осладе западом даиа. Испод мене, тик до стакла, дјеца се играју. Једно ме безочно гледа и куцка по стаклу. А тргом већ се гомила свијет, сама туђа, непозната лица. У оној супротној големој палачи нажегоше- свијеће. Чисто у свјетлу разабирем бирократско лице, како се врти да започне убојити рад. Сјетих се и ја своје дужности и изиђем. Лијено сс вуцарим тијесним, мрачним улицама, гдје ме љуто зебе. Мрске су ми те високе зграде и то умјетно свјетло што ми очи копа. Инстинктивно, ни на шта не мислећи, бјежим из затворена града, од наметнуте ми дужности. Чежља усилна, неугасива чежља, гони ме на отворено поље. Јурим путем к оној страни, куда је моје село . . . Сутон се хвата и у љему моја душа поздравља свако, свако слободно ириродно биће. У синтетичном складу васелене, с којом се скрушено истовјетује моја душа, налазим жељни покој.. . Па се немоћан враћам у град ... А мисао и осјећаји силом се одвајају и лете далеко, кроз сиви сутонски простор, над раштркано моје село. ПОГДЕДДЈ.... П огледл.1 мирисни цветак што краси младе ти ггуди Како је клонуо тужан, и љега нево.ља тре ; ОтРГНУТ суговом гуком. за својом стабљиком жуди, Вене и тихо мре.

И С К, Р А _ ВР О.Т 5. Е тако и мени самом у овом туђему крају Судбина одузе снагу и сатре последљи над ; Сеиам се прошлости бајне и тебе у своме рају И жудим, чезнем млад. 2.1/ш. ^{иколић.

УЧИТЕЉ СВИРАЊА (ИЗ МОЈИХ УСПОМЕНА) — Ми^лош П. Туир^ови-ц има. На пољу је беснела мећава. Нешто бесно, злобно, као крик раљене звери, хујало је по давно умиреном окружном месту Н., старајући се да продре у најскривенији кутић жалосних, хладних домова. Бесно је јуришало на тамне зграде, тресло врата и ирозоре, час претећи јачином својих фијука, час утишавајући се на кратко време да после оиета још јаче заурла и започне борбу тешке агоније, борбу злобне јарости, незадовољне мржње и ослабеле снаге .... ]Јо улицама мир. Свако је, и против своје воље, мислио иа топло огшиште и час ире довршивао неодложне послове, журећи дома, те на улици не остајаше никога иза црних ирилика стражара, који увијени у дуге сукнеие кабанице п сами тражаху згоднијег заклона, и трошиих и ретких градских фељера који су слабо треиерили својим жућкастим пламичцима. У чекаоници друге класе Н-ске железиичке станице не беше готово никога. На клупи покрај скоро загасле пећи седео је висок, круиан и развијен скретничар, који је, наваливши се на мекани наслон, угодно ркао. Закреиута лампа осветл>авала је љегову ретку браду, нрћаст нос, дуге мршаве образе и дуге ри1)е обрве, иаднете над затвореиим очима, а цело лице давало је слику нечега грубог, суровог.... До воза беше још дуго и ја се сиремах како ћу што лакше провести досадно време. Скретничар протрља сашиве очи, снокојно зевну и хракну и још спокојније загледа загашену пећ, а затим диже се, отвори лампу и стаде ме посматрати. — Ви сте одавно већ овде ? — упита он грубим, сипљивим гласом. — А воз неће тако скоро. Куда мислите сада ? Ја му рекох. — Знам, знам; код иретпоследље карауле тамо био сам стражар. Тарући саљиве очи и опружајући утрнулу ногу, он изи1;е на поље за угаљ. У исто доба на црквеном сату откуца пола ноћи. Ветар се играо по својој вољи звуцима, хватајући поједине ударе, и настављајући их у дуге, жалосне звуке, док су се други у самом почетку губили. Последљи удар беше ипак најјачи, као да је произведен под самим прозором. Да пасја времена! — промрмља скретничар улазећи унутра. Још ми ваља и на.скретницу отићи а од ветра не мо'ш ни корака крочити. На пољу нешто јако лупну. Скретничар ослушну : био је неко од путника. Одмах затим чу се бахат мушких