Nova iskra

ВРО.Т 5.

изостао иза њене лепоте. Свачему умела је она дати свој лепи, заслужени облшс без икаквих фраза. Нећу да тврдим, али мислим да је њу баш то њено потпупо разумевање и схватање, то тачно заузимање положаја у ситуацији, некако нарочито издвојило, давши јој особити правац. Онајезар услед тога имала свој неки нарочити правац, који је јасно одударао од обичних правила свакидашње средине, и за њим ишла без икаква обзира на добацивања са стране. Нашто да вам кријем ? Промена је била тако силна и изненадна. Све се у мени изменило. И сав живот као да бетпе под угицајем топле, слатке љубави. И ?а тако брза промена годила је мојој души, и ја сам се њоме заносио, усхићавао, пливајући на својим ваздушастим сновима и тражећи одисаја своме одушевљењу. И чудновата ствар ! Ни до данас томе нисам могао наћи узрока. Но питање антипатија и симпатија људских остало је и данас питање. Свако подлеже силно њихову утицају, али се нико не труди да дигне завесе с те тако загонетне тајне. Ја сам осећао потребу да отворено проговорим с њом. Требало је једном прекршити са том ствари, а моје ме је самољубље уверавало да ће се све добро свршити. Али налазећи се у њеној близини и осећајући топли, слатки дах, дах својствен само жени, од когаје срцу тако топло, знао сам врло добро да нећу моћи рећи оно ради чега сам управо дошао. Било је ипак некако с јесени. Ја сам као и обично потпао Петру Илићу. Дома застанем њу саму, али се и она спремала за излазак. — Опростите г. Лука. Загушљиво ми је седети овде. Но ако немате што против, можете поћи са мном. Грехота је не изићи ван града. На пољу бсше мирно и тихо. Сунце је стајало ниско па хоризонту а последња злаћана му светлост падала је на, пожутело лишће, на тамно зелено дрвеће и мрко влажно стење, и опттро се издвајала од њега. Од града иза густе букове итуме дизали се латси велови магле и помешани са удаљеном виком и грајом губили се и ишчезавали у сивој даљини. Из винограда допирао је жагор берача, јасап кикот младих жена и девојака и гласпо хајкање и спуштање возионица. Преко скоро заораног поља пирну хладан ветар и диже неколико тгалих листова. Већ по њему назираху се последњи трагови раскошне јесени и у природи, која је већ тточела венути, осећао се дах скоре зиме. — Како је лепо овде ! узвикну тихо. -— И видите ли, кроз тај последњи одсев осећа се већ изнемоглост и природа гине као и болесник који је на смрт осуђен. — Ах, не говорите сад о смрти, додадох. — Морам вам признати, смрт тако чудновато утиче на мене. — Ви се онда за цело бојите. Али је та бојазан неоснована. Ја у њој видим само вечни одмор и спасење од свију патњи. — Говорите ли од срца тако ? — Затпто не ? Или не мислите зар да се пред вама претварам ? — Ни најмање. Неколико тренутака ућутасмо. — Збшва, г. Лука, рече она од једном: не знате како ми је пријатно у вашем друштву. Ви сте ми постали тако блиски, да не речем драги и мени је тешко кад вас не видим. Ја и сама не знам од куда то долази.

Загледах јој у очи. Оне беху као и обично дубоке и тамне са нешто мало више светлости, од које је цело лице добивало некако мек и благ израз. Све досадашње уздржавање, бојазан управо, ишчезе, моји се осећаји скупише у једно, и ја, осећајући неке потајне снаге, почех јој говорити страсно, заносно, као у грозници. Говорио сам јој како је волим, како ме је још од првог састанка себи покорила и да сам потпуно њен ; при звуку њезина гласа у мени се разлева осећање тихе среће, у сваком њеном покрету, у свакој речи , видео сам нешто велико, паметпо. Пред нама је живот у свој својој разноврсности, ми смо обоје тако млади, сносићемо и добро и зло заједно и живети срећни, ако пристане да буде моја жена. И сам сам осећао да се много казало, али за све то време, ја јој не погледах у очи. Бојао сам се и та је бојазан била на своме месту. Оиа је стајала ту на истом месту мирна, непомична, занета у своје далеке мисли и кад јој попово загледах у очи, оне беху још тамније и више утонуле у своју дубину , а цело лице њено добило некако укочеп , оштар облик. — Зашто је то све морало бити, г. Лука? — речелагано и промукло. Зар ни толико снаге у вас да своје осећаје, сву страспост своју, као што сами рекосте, нисте могли прикрити, и ако сте човек. А ја сам вас тако поштовала и ценила, налазила сам да сте издвојили од својс околине. Били сте ми тако драги и мили; ја сам вас волела, али не тако као што ви мене волите и као што захтевате од мене. Ах, само то никада не захтевајте од мене ! Можда вам ја изгледам и сувише млада, али знајтс да сам у души стара, врло стара. Срце пак о коме ви тако ватрено говорите, ако није проста игра речи, врпти у мепи своју вечиту функцију, функцнју органа и ништа више. Давно је било кад сам ту исту песму, опростите ми за израз, још једном чула. Тај тада клео се на све начине, уверавао ме о својој вечитој љубави, молио да га учини срећним. И онда, било је доба., млада и неискусна душа могла је поверовати у то татсо глупо представљено правило, да само љубав допоси вечиту срећу и блаженство; веровала је да је чак и била срећиа, да се после само ужасно разочара. И место вечности пак натнла је јсдпу глупу епизоду, а место осећања љубави — страст испољену у најнизкем облику. И сад кад вам је све познато, допустите да у ваше речи не верујем, ма како оне од срца биле. Ако хоћете, останимо и даље добри пријатељи као што смо и до сада били, само ми о љубави немојте говорити, јер нити у њу верујем, нити за њу хоћу да знам. Судбина старе девојке није завид.тива, „па ипак ја волим тако проживети . ..." Странац беше довршио своју приповетку. Истински бол огледао се на његову лицу, а мирне плаве очи дубоко се заглсдаше у топлу пећ. „Ето тако је било. Они су се ускоро преселили у престоницу и ја је од тога доба више нисам видео. Ма како њене речи биле истините, ма како она веровала, ја осећам да никога нећу моћи виттте тако волети као што сам њу волео". Звотто поче звонити и ја стадох спремати своје ствари. Лука с.е лагано диже, уздахну, навуче свој капут, спреми своју торбу. После кратког времена воз стаде. На београдској станици срдачно се руковасмо и од тога доба ја више не видех Луку Јевремовића.