Nova iskra

ВРОЈ 5.

НАШИ СРЦА

м.

1и седимо, здгрљени, Немо к'о и јуче, СлУгаЛЈУБ ,и, како лепо сгде сгцу гуче.

Како тихо, милозвучно Једно дгугом вели : Да на свету боље сгећ.е Ни једно iiе желн —

Како љунко, милогласно Ала, да су нашл сгца Једно другом каже : Звона, на да брује : Дд се нико, к'о њих двоје, СвА би младеж, заљубљепа, У миљу не слаже. ДошЛА да их чује. Веч Свешозар ЈЛаиојлобић. 3 Б 0 Г 0 М италијански написала 6. 3(еера Атог сћо пазсе е 81 та1ига јп ео1ра. Сће со1 птогао е со1 ^еггог 8 'аппо(1а т^аин^о Ноге 1л11доте&§е поп Јига. ГгаИ. (НАСТАВАК)

Јк ело мога оца било је још топло , кад сам ја чврсто одлучила да више маркиза не видим.

После првог долазила су друга писма; ја сам их враћала, не читајући их — али зар он није виђао трагове мојих пољубаца и суза на полуизбЈшсаној адреси ? Ја покушах да поцрпем сва оправдан.а којима уме да се користи кривац. Говорах себи, да је љуоав само осећај — да осећаји не зависе о нашој вољи, да је брак само установа противна природном закону. Да, све то говорила сам тих дана у својим тужним премишљањима, а ту ми беху и мишљења великих умова, који су писали о том предмету — екзалтиране теорије Жоржа Санда, Бихнеров материјализам, Русов цинизам. Али ја сам се вртела и окретала у том вртлогу, не збуњујући се. Па и после свега тога увек осећах, да је мој грех надмашао сваки софизам. У срцу се порађа страст, машта лети, разум ствара рефлексије, језик ниже фразе — и онда ? — Истини, правди упућује нас савест. Ако хоћемо да њу чујемо, онда ће нам рећи, да је рад цивилизације разорио права дивље природе, да су свуда, у свима временима и у свима пародима, поред божјих закона стварани и човечји. Кад би љубав била слободна, та би слобода допуштала браколомство; а кад би се одобрило браколомство, где је онда основ да се казпи крађа ? Те борбе заузимале су ме сву. Да ми је било да нађем једну тачку, само једну тачку на коју бих се ослонила, једну реч која би ме ослободила пред форумом

Са Париске Изложбе: ПАВИЉОН КРАЉЕВИНЕ.РУМУНИЈЕ

У том циљу а у исти мах услед туге која ме је испуњавала, реших се, да се у скоро не враћам у град. Требало ми је мира и самоће да се приберем. Пуковник је често долазио к мени. Он се користио сваким слободним даном и проводио га у мојој близини. Ја сам осећала неисказану захвалноет према њему, али у његову присуству била сам још жалоснија и ћутљивија. Једно ватрено маркижево писмо уздрмало је за тренутак одлуку коју тек што бејах донела — алн иосле тога није ми требала толика енергија, па да му одговорим на начин који му није давао никакве наде .ј

моје савести ; али око себе, у своме положају, у својој будућности не виђах ништа друго до ли најгрознију пропаст. Нисам смела да из отровног пехара новучем други гутљај ; љубавно дрхтање претворило се у уздахе и у јецање, чим би моје кривоклетничке усне додирнуле ивицу тога пехара. Тако прође лето. Не могах се одлучити да прекинем бављење у пољу ; била сам се полако навикла на усамљеност, те ме ужасаваше помисао на свет и друштво. Пуковннк је узео одсуств^ те је био непрестано