Nova iskra

ОТРАНА 146.

Н 0 В А

И С К Р А

ВРО.Т 5.

крај мене, или у пустим собама замка, или под платаиима старога врта у коме се зачела наша тиха, орећна љубав. Он је сажаљевао моју тугу и у бескрајној доброти свога срца био је тако љубак, тако нежан према мени, да сам се уз пркос свему осећала тиме побеђена и лила горке сузе под његовим пољупцима, које се не усуђивах ни одбити ни враћати му их. У благим јесењим вечерима шетали би смо немо и сами, овда онда уздишући — ја из бола он из сажаљења ■— и ко зна! можда из туге за милом прошлости, кад су моје очи биле верно огледало моје душе и он се у њему огледао. — 0 Атилијо, опрости! опрости! опрости ! Једно вече остали смо на пољу дуже него обично. Месец је био тако јасан, небо тако осуто звездама, ваздух тако чист и пун оштрих мириса, што су долазили од олеандера крај мора; а под зеленилом великих дрвета певао је славуј тако мило, да се ни једно од нас двоје не могаше одлучити да уђе у кућу. су биле моје мисли ? Бзегове су се тужно врнуле у једно далеко вече, када су нас обузимале исте мисли, кад смо се шетали по истој месечини, али срца су нам ударала заједнички, а он занесен, срећан, импровизовао стихове. Да ли их се сећао ? Ја их не бејах заборавила и они су ми извирали из срца, кад он тихо промрмори: —'Ова хладовита алеја позната нам је због старих и милих успомена.... Он прекиде — ућута, а ја понављах у себи оне стихове : Љубићу те, љубит', Вадерија мида, Док љубавну чежњу подржава сила Да стиже до звезда што над нама горе. Докле река с Ална води ток у море, Док друкчијим нутем сунде нам не нође... Али ако икад, икад време дође, Што га сад будућност својим велом крије, Да ти ова љубав више љубав није, Да ти оков буде ... Валерија, тада Презри љубав моју, нек све у прах пада ; Покидај све везе, на што ће нам више, Све што дотле беше, нек заборав збрише. Јер верујем стално, не могу ти крити: Воље је умрети нег нељубљен бити. Као каква слика са далеких небеса излажаше ми пред очи заједно с тим стиховима, сјај прошлих времена; ређајући у себи успомене, сретала сам се корак по корак с надама које су ме испуњавале у ведрој зори мога живота. Алеја од платана, уздижући с обе стране своје густе лисне зидове, готово се затварала горе, али не сасвим, тако да је месец по средини пробијао своју бледу, дрхтаву зраку, од које су бежали свитци да се скрију у већи густиш. Атилијо је ходао баш испод месечева зрака, уздигнуте главе и замишљена погледа ; а ја идући по хладу посматрала сам га. Била је то још увек племенита појава, која је, улепшана љубављу, озаравала хладне снове моје младости, која је мене дивну, тврдоглаву девојчицу претворила у жену која љуби и која је љубљена. — Он је био Прометеј, који је измамио прву варницу из мога срца! Нека чудна, светлост, нека светлост која се чинила као небесна, окружавала је његову плаву косу која се

изнад уха тако фино и лако таласала, е би човек рекао да је ореол. Никад нисам посматрала ту светлосну боју као то вече, кад је месец, у комбинацији зракова и сенака, обасипаше онаквим песничким рефлексом. ЕБегово високо чело било је чисто као у детета, а преко средине пружила се с лева на десно плава жилица, која би набрекнула чим би се он штогод зарадовао или наљутио, а докле је био миран једва се распознавала као вијугава, фина плава линија. Цело му је лице носило израз часности, а у његову мирном, црном оку огледао се мир чисте савести. На његове последње речи ја сам одговорила само у души. Тишина тога часа и на том месту имала је нечега свечанога; чиста душа морала би се осећати да се уздиже к Богу — моја је стењала у дивљем болу. Стазица се све више сужавала према једној гомили огромних дрвета, кроз која је месец с муком по негде продирао. Чуо се шум мора, који нам је доносио ветар с мирисом олеандера, а лака испарења, која су се из влажне земље подизала, давала су ваздуху чудиу мекоћу. Инстинктивно прибих се уза свога мужа; он ме обухвати руком око тела, и тако иђасмо неколико корачаји. Један лист с платана откинувши се паде на моју косу. — Атилијо га уклони својим уснама. Прође ме језа, као да ми је нешто ледено прошло од главе до пете. — Љубави моја! рече он привукавши ме к себиЈа.га загрлих страсно, махнито ; али кад ме је под платанима извео на месечеву светлост и тада ме погледао, видео је да ми је лице било обливено сузама и бледо као крпа. Морао ме је однети кући на својим рукама. Коркира, 22. априла. Ево ме напослетку испред вас, острва грчкога мора моја ватрена жел,о! Примите ме милостиво под свој хлад, поморанџе и бледе маслине; скрите ме испред очију света. Старе шуме, по којима се разлегала Сафова песма, биће ми ћелија, а море мој манастир.

Како ме је љубио Атилијо . ЕБегов похмед тражно је са зебњом тајну моје бледоће, мојих суза, мојих бурних, непроспаваних ноћи. Његов љупки осмејак као да ме је миловао ; из његових уста не излажаше ни једна реч која не би била пуна најчистије љубави. Могла сам да будем тако срећна ! . . . Наши суседи, који су нас сретали на нашим шетњама, и виђали нас увек заједно у нашем врту под платанима, називали су мој замак : Аркадија. Али већ су се проносили гласови о очигледном опадању мога здравља. Велика реч јектика, коју је први изговорио не знам ко, прошла је цео крај док није дошла до мога мужа пуна страшних коментара и меланхоличних предсказивања. Пуковникова страховања расла су у истој мери са његовом негом. Али што год је према мени био пријат-