Nova iskra

НОВА ИСКРА

СТРАНА 149.

То је оно познато „БИегит ^еГо" из пољ. историје, које је упропастило пољску државу. Војска пољска, која се последњи пут јавља онако сјајно и победоносно под Јованом Собјеским у одбрани Беча од Турака (1683), опада сада све више и више у моралу и дисцшшини. А шта да кажемо за народ пољски, т. ј. за масу народа пољског не рачунајући ту племство? „Пред мојим-очима, пигпе један сувремени Пољак, стоји б /б пољског народа. Ја видим милијуне несрећног народа. полу-наге, иокривене кожом или неком храпавом материјом, упрљане и надимљене, с упалим очима и кратким дисањем. Они мало осећају, мало мисле, једва човек мозке да позна у њима разумна створења. Они изгледају сличнији животињама него ли људма. Њихова обична храна беше хлеб помешан с плевом, а једну четвртину године проводили су о самоме зељу. Пију воду и ракију, станују у земуницама и таким становима који су са земљином повргаином скоро у истој висини. Изнурен дневним радом ту сиава отац породице са својом нагом децом на трулој слами, на истој постељи на којој лежи и његова крава с телетом." Ето, до каквог благостања беше довело пољски народ жалосно пољско племство! Да погледамо мало из ближе у очи и овоме суверену аољске реаублике, као што тада обично Пољску и називаху, јер је она у ствари више и личила на аристократску републику него ли на монархију. Племство се зваше именом „шљахта" и то је име у ширем смислу обухватало све племство, које опет беше подељено на више редова по имању, образовању и рангу у јавном животу. Међу племством (шљахтом) треба разликовати магнате, т. ј. племиће из неколико најчувенијих породица, за тим средњу шљахту која је износила на 20 до 30000 људи и најзад малу шљахту око 1,300.000 племића. У овој трострукој аристократији представљали су магнати право племство, средња шљахта одговараше грађ. сталежу буржоазији, а мала шљахта одговарала би ономе што се у другим земљама зове народ — сељачком сталежу. Несрећа Пољске лежи у томе што последње две класе племства не беху у стању да накнаде држави грађански и сељачки сталеж. Стање је у Пољској у опште било тако рђаво, да је још на 100 год. пре пропасти (1661. г.) пољски краљ Јовап Кажимир, изговорио у сабору ове пророчанске речи: „Желео бих да не будем пророк, али ја се бојим да нам не предстоји каква деоба! Москва ће се дочепати Литве, Бранденбург (Пруска) Велике Пољске, Аустрија, ма како да има добре намере, неће себе заборавити и машиће се за Кракову и суседне области." Као претече ропства јављају се у анархистичном телу пољ. државе туђи елементи који је лишише животне снаге. Још док слободна бејаше, њу су економски упропастили Јевреји, душевни живот убили су јој језуити, а после битке код Полтаве (1709. г.) она је била и у погледу политичком и војничком зависна од Русије. Последњи пољски краљеви династије саксопске као Август II. и Август III. не беху у ствари ништа друго већ руски намесници. Сумње нема да су пропасти Пољске доста допринели и њепи последњи краљеви, који сви избором то место за-

узимаху, они не само не беху кадри егоистичне тежње племства сузбити већ им још и попуштаху, само да би се дочепали краљевског престола. Краљ је био потпуно немоћан, а поједине породице великашке надметаху се која ће више власти да пограби. Из једне од ових знатнијих породица беше и последњи краљ пољски, Станислав Август Поњатовски. Он беше син сенатора Поњатовског и Констанције Чарторијске. Млади гроф је у брзо свет позпао, учио се у Паризу и Лондону и када се 1755. год. у 23. години врати у отацбини, он бегае прави каваљер, неописапе лепоте, носио је главу као прави краљ. Он је имао три ствари без којих не беше тада ниједан француски витез : пре свега женске су за њим просто лудовале а сем тога одликовао се млади гроф и у двобоју и у прављењу дугова. Он је прибавио себи нешто знања из литературе и у свако доба с тим је парадирао. Из Пољске млади гроф оде у брзо за секретара посланства у Петроград и тамо му његова лепота створи познанство с царицом Катарином. На скоро је Поњатовски био и посланик на двору Петроградском. Познанство и наклоност царичина отворише младом Поњатовском славну каријеру. Кад се Катарина после држ. удара 1762. г. дочепа сама руског престола, посла она у Варгааву, преко нарочитог свога посланика, своме љубимцу Поњатовском својеручно писмо, које почињаше овим речма: „Ја шаљем Кајзерминга у Пољску са заповешћу да или Вас или Вашег ујака, принца Адама Чарторијског, начини краљем" Чарторијски радо пристагае на кандидацију Поњатовског, јер у ствари новоме краљу припада само титула а њима сва власт. Тако се после смрти Августа III. закраљи Станислав Поњатовски, последњи краљ пољски. Политика дељења појединих држава можс се обележити као зараза. Пре него што је Пол>ска њој подлегла, она је најпре дуго боловала од те болести. Јохп у XIV. в. чињен је покушај да се Пољска подели између немачког реда, Аустрије, Моравске и Угарске. У XVI. веку руски су се цареви носили мишљу о нодели Пољске између Русије и Аустрије. Ну еви ти покушаји беху само речи, а не и дела, све до 1772. год. када три пољска суседа један такав покушај и у дело приведошс. Ако би се запитали: гата је уираво упропастило Пољску, онда би се могла поменути ова 3 главна узрока што су ископали гроб пољској држави : 1.) Покрет руског народа, т. ј. тежња Руса да од Пољака отргну земље које су некад припадале круни Св. Владимира: Црвену Русију, Дрну Русију и Малу Русију. Ка народносном питању придружи се и религијозно, јер се Русија истаче као бранич православних против већине католика. 2.) Други узрок јесте у пожуди Пруске. Пољској припадоше западна Пруска т. 1 ј. Доња Висла с градовима Торном и Данцигом. Тај део Пољске, дакле зап. Пруска, раздвајагае Бранденбург и источну Пруску, земље гато састављаху Пруску краљевину. Јога први пруски краљеви радили су на томе да отму од Пољске зап. ЈГруску те да иа тај начин своју државу уједине и заокругле. 3.) Трећи и скоро најважнији узрок пропасти лежи у томе што је Пољска према оној анархији и иокваре-